Starac je postavljao dijagnoze, pratio i lečio bolesti mnoge svoje duhovne dece, ali i mnogobrojnih bolesnika koji to nikad nisu saznali, ali koji će konačno saznati na nebesima.
„Dobila sam rak“, poče da nam priča nepoznata gospođa dok smo čekali pred vratima Starčeve kelije, „došlo je do metastaziranja, i on se proširio po čitavom telu. Lečila sam se u mnogim bolnicama, a moje stanje je bivalo sve gore. Trpela sam užasne bolove, nisam bila u stanju da jedem i postala sam sama kost i koža. Lekari me behu otpisali. Neki moji rođaci su me vodili u London, ali ni tamošnji lekari nisu mogli da mi pomognu. Poslali su me nazad, da barem umrem u svojoj zemlji. Doneli su me u Polikliniku. Bila sam potpuno isrpljena i očajna.
Jedna poznanica mi ispriča o nekakvom starcu jeromonahu koji se nalazio u blizini, u crkvici Svetog Gerasima, i koji je činio čuda. Nisam verovala u čuda; nisam bila mnogo crkvena, pa, samim tim, njenoj priči nisam ni pridavala neki značaj. Jednog dana poseti me jedan sedokosi monah, pa mi sa ljubavlju reče da ne tugujem, već da se molim Hristu i biće mi dobro. Sve to izgledalo mi je neverovatno, ali se tog časa nešto ipak promeni u mojoj duši. Upitah ga kako mu je ime, a on reče – otac Porfirije.
Kad je otišao, bojažljivo sam pokušala da se molim Hristu, i osetih izvesno olakšanje. Nekoliko dana kasnije, on ponovo dođe i reče mi da će se rak proširiti i na kosti, ali da se ja ne žalostim i da ne brinem nego da se neprekidno molim, pa ću ozdraviti. Osetila sam da taj čovek u sebi ima neku silu koju prenosi i na mene. Počela sam da se molim neprekidno, da verujem, da se nadam, i da se po prvi put radujem. Kroz nekoliko dana, lekari su ustanovili da je rak zahvatio i kosti. Ja sam se smeškala, a lekari su mislili da mi je rak zahvatio i mozak. Otada, malo-pomalo, rak poče da se povlači, i ja sam to osećala. Uočili su to i lekari, ali nisu bili u stanju da daju objašnjenje. Ja sam, naravno, znala uzrok, ali ništa im nisam rekla. Oporavak je bio sve očigledniji, sve dok jednog dana nisam ustala iz kreveta. Veza sa starcem Porfirijem se nastavila. Dolazila sam i ovde, u Kalisiju.
Jednog dana ovde sam, zajedno sa nekolicinom svojih rođaka, čekala na red da posetim Starca. No, sam Starac pošalje jednu gospođu da me pozove da pođem u njegovu keliju. Kad sam ušla, on me upita kako sam; rekoh mu da sam sve bolje; onda mi on reče da izađem u mali vrt, da potražim i da uberem dve jagode. Ja postupim kako mi je Starac rekao, te uberem dve jagode i donesem ih. Otac Porfirije se pomoli Bogu, zatim blagoslovi jagode i dade mi jednu da pojedem. Kako sam je zagrizla, ispustila sam tako snažan krik da su ga čuli čak i moji rođaci, koji su čekali napolju, i veoma se uznemirili.“
Zašto ste toliko kriknuli? – začudih se ja i prekidoh njenu priču.
„Kriknula sam“, odgovori ona, „jer nisam mogla drugačije. Naime, čim sam zagrizla jagodu, osetila sam da čitavo moje telo biva preplavljeno takvom sladošću, takvom neopisivom srećom kakvu nikada dotad nisam osetila: bio je to trenutak mog konačnog izlečenja od raka. Od tog trenutka, ta opaka bolest nije me više napadala. Kao što vidite, ostao mi je samo jedan prišt na levoj ruci. Otac Porfirije mi je rekao da on predstavlja znak Hristove ljubavi, da ne bih zaboravila Njegovo dobročinstvo i da ne bih zaboravila da Ga ljubim.“
Starac Porfirije Kavsokalivit
