Svaki period i vremensko doba sa sobom nosi i svoje probleme i svoja rešenja, pa su u poslednjih pet godina veoma česta tema anksioznost, depresija i traume iz detinjstva.
Ranijih godina imale su drugačije ime, sada su pak sve češće među omladinom. Kako se sa njima boriti i funkcionisati, u najnovijoj emisiji Kompasa govorio je doktor medicine, psihoterapeut i pisac, Marko Jovašević.
Dr Marko Jovašević se od 2014. godine neprekidno edukuje u oblasti integrativne psihoterapije sa posebnim akcentom na sistemsku proodicčnu psihoterapiju, te je u Srbiji prepoznat kao jedan od najvećih stručnjaka u ovom domenu.
On je pored uspeha na poslovnom planu, suprug i otac dvoje mališana, Mihaila i Bogdana, a u slobodno vreme se rekreativno bavi sportom, svira gitaru, čita knjige i uživa u gledanju filmova i serija. Veliki je ljubitelj umetnosti.
O anksioznosti, strahu i emocijama
– Anksioznost je jako nepotrebna, strah je iskonska emocija. Depresija je posledica, nije uzrok – rekao je Jovašević i na startu načinio bitno objašnjenje i podelu.
– Preterani odlazak u prošlost je put u depresivno stanje, a preterani odlazak u budućnost je put u anksioznost.
Danas se smatra da je jedina dobra emocija sreća, što prema rečima našeg sagovornika ne sme biti slučaj.
– Čovek se oseća sve neispunjenije i sve lošije iako je tu, blizu sreće, samo što nije, jel? Izmačinje se kao ona šargarepica. Samo iz tog razloga što je sreća super i zadovoljstvo je super, a sve ovo ostalo negativno, kad si tužan to nije dobro, kad si besan to nije dobro, kad si uplašen, ne ne ne to nije dobro i onda se šta, diskredituju se prirodne emocije koje postoje u nama, ne što se disredituju, nego što se potiskuju.
Ti ajde nemoj biti tužan, nasmej se, sad ću ja da te oraspoložim, sad ću da ti ispričam vic, ma ajde bre nije to ništa, ima tamo neko gore.
Znači ti zanemaruješ kako se neko oseća i nudiš mu nešto drugačije, što je opet malo dopaminski, pa će taj dopamin možda da izdominira, pa će taj da stvarno se malo i možda oraspoloži, a šta je uradio sa ovom emocijom, nije je obradio, nije joj dopustio da postoji, potisnuo je…
Većina naših problema se nalaze duboko u našem detinjstvu
Većina problema u svakome od nas, nalaze se duboko u našem detinjstvu i načinu odrastanja. Jovašević smatra da je neophodno da dete ranije izađe iz porodičnog gnezda kako bi se osamostalilo.
– Gde se stiče zrelost? Pa stiče se u kući, stiče se u odrastanju, u detinjstvu. Da li te je neko držao u zoni komfora tvojoj ili te nije tržao u zoni komfora, da li je majka za tebe radila neke stavri ili nije radila za tebe. Kada je taj momenat gde si ti neke stvari uzeo pod sopstvenu odgovornost, gde su roditelji koji razmišljaju o detetu, maltene kako se rodilo, šta je to što ono sa tri godine može da uradi?
Ne može ono da usisava kuću, ne može ono kao u onim azijskim zemljama da ide da tamo krpi lopte koje se posle prodaju širom sveta, to su katastrofalne stvari, ali dete može da skupi igrače, može da uradi ovo, može da uradi ovo…
Ali ćete u 80% posto porodica sresti da roditelj uhvati to, jer lakše mu, brže mu, a dete ne dobija odgovornost da ovo ono treba da uradi i da zbog toga treba da bude na kraju dana i zadovoljno što je uradilo, da vidi u tome svrhu, poentu i tako kako raste da mu praktično širiš dijapazon stvari koje su njegova odgovornost – naveo je Jovašević i dodao:
Kroz ovaj život nosimo sebe sa sobom
– Kroz ovaj život nosimo sebe sa sobom. I to često čujem i od pacijenata kažu, ne znam šta ću sam sa sobom više. Znači ima vas dvoje, što je tačno, nekad ima i više ljudi, to već može da bude ozbiljan problem, ali dvoje svako od nas ima dvoje koje se bore u nama i koji tu svašta pregovaraju, pričaju, svađaju se, ko je to unutra, pa ova to malo popularna psihologija to naziva detetom u nama, okej, to je neki savremeni naziv da bi se bolje, plastičnije objasnilo ljudima približili, ali to jeste neko dete ustvari zarobljeno iz nekog formativnog treća do deseta, jedanaesta, dvanaesta godina kada je sa nedovoljno razvijenim kritičkim umom, nedovoljno razvijenim korteksom mozga, neke stvari pokupilo, usvojil i interpretiralo, ako nije imalo sa strane da mu neko to objasni, da mu neko to razjasni. On je to na neki način shvatilo, uglavnom pogrešno i onda sa tim živi, ako nikad kasnije ne osvesti….
Da li je komfor zona dobra, zašto je bes čuvar granica i da li je bitno da budemo nežni prema sebi, pogledajte u najnovijoj epizodi Kompasa, a mi zahvaljujemo doktoru Marku na izdvojenom vremenu i inspirativnom razgovoru.
