Četiri godine od smrti čoveka koji nije pristajao ni na šta osim na Istinu
Ima ljudi koji ne pripadaju nijednom žanru, jer su sami po sebi žanr, po svojoj prirodi. Njihovo postojanje je pukotina u toku vremena, nešto što nije ispričano, ali se pamti, kao eho, kao opomena, ili možda kao blagoslov. Petar Nikolajevič Mamonov, ruski glumac, pesnik, panker (što mu dođe muzičar) i bogotražitelj bio je jedan od takvih. Četiri godine nakon njegovog odlaska, tek sada mi se otkriva ono što je nosio u sebi.
A možda ga i ne treba shvatati, Mamonova ne treba tumačiti. Njega treba slušati, gledati i čitati, a ponekad, izdržati.
Početkom osamdesetih, u doba kada sovjetska stvarnost počinje lagano da puca po šavovima, pojavljuje se umetnik koji na scenu ne izlazi da izvede pesmu, već da eksplodira. Mamonov, sa svojom grupom „Zvuki Mu“, ne nastupa, on iz sebe puca, peva, urliče i gazi samu ideju performansa. Postaje simbol nove, autentične andergraund scene, ne one koja stremi mestu u zvaničnoj kulturi, već one koja pokušava da sačuva nešto dublje, poput sopstvene duše. U tom telesnom, teatralnom izrazu, kritika je prepoznala elemente Danila Harmsa, a možda i nešto starije, karikaturu trubadura, entuzijastu koji carevo ludilo razobličava tako što sam postaje lud. U jednom intervjuu Mamonov je rekao: „Mi iskazujemo negativna dešavanja oko nas. Ljudi, videvši mene huligana treba da se uplaše i postide.“
Provokacija nije bila cilj. Bila je metod ili možda čak njegova duhovna terapija.
U sovjetsku kinematografiju ulazi kao demon u hram: s podsmehom, ali i sa strašću. U kultnom sovjetskom filmu Igla Rašida Nugmanova (1988), igra hladnog, mekog, ali smrtonosnog doktora Artura Jusupoviča, čoveka koji, umesto da leči, navlači ljude na heroin i uzima im imovinu. To nije bila obična uloga, već kao da je bila indigom preslikan obrazac čovekove psihe: hladno racionalan, naizgled stabilan, ali u dubini destruktivan.
Posle Igle dolaze uloge koje sve više liče na lične ispovesti. U Taksi Bluzu (1990) Pavela Lungina, tumači muzičara i alkoholičara, čoveka koji u pijanom zanosu vrišti na Boga, a sutradan pruža ruku za jednu rublju u ime Njegovo. Kamera tu ne prati glumca koji tumači nekog lika, već demonskog podvižnika: tokom celog filma neizvesno je da li će sledeći kadar doneti spasenje ili propast.
Iz današnje perspektive i hronološki gledano od tog filma možemo primetiti da nam Mamonov nagoveštava preokret pod parolom: borba sa samim sobom počinje. Na vrhuncu svoje umetničke karijere, Petar Mamonov donosi radikalnu odluku, napušta Moskvu i povlači se u seosku samoću. Istovremeno se udaljava i od starog sebe, od svojih prethodnih identiteta, uloga i haotičnih slika koje je godinama gradio. Umesto da nastavi putem slave i umetničke ekspanzije, on ruši sve što je smatrao suvišnim u sebi i oko sebe. U tom momentu ulazi u period duboke lične transformacije: ostavlja alkohol, počinje da čita Sveto pismo, ali pre svega, uvodi mir i tišinu u svoj život.
Ova tišina nije bila beg od sveta, već njegova najiskrenija i najdublja pobuna. Ne protiv drugih, već protiv sopstvenih iluzija i unutrašnjih urlika. U njoj se rađa nova faza njegovog života, faza duhovnog uzdizanja i okretanja pravoslavlju, u smirenijem tonu, ali ne manje intenzivna. Umesto eksplozivne provokacije, nastupaju godine u kojima preovlađuje krotkost, strpljenje i pokajanje.
Njegov lični preobražaj dobija svoju krunu u filmu Ostrvo iz 2006. godine, ponovo u režiji Pavela Lungina. U tom ostvarenju, Mamonov igra monaha koji, obuzet grižom savesti zbog izdaje u ratu, život provodi u tihovanju i duhovnoj službi, tražeći oproštaj. To više nije bila gluma u klasičnom smislu. Njegovo lice, glas i pokreti nisu igrali, već su svedočili. Između uloge i života granica je gotovo nestala. Nakon tog filma, njegova javna delatnost dobija potpuno novu dimenziju. Njegovi video monolozi, čitanja Jevanđelja, predavanja u pravoslavnim hramovima i javni nastupi sve više podsećaju na svedočanstva misionara, čoveka koji je, prošao kroz tamu bezumlja, uspeo da pronađe put ka ljubavi. Taj put, ma koliko težak i bolan bio, otkriva se kao jedini istinski duhovni cilj.
Kada je u julu 2021. objavljena vest o smrti Mamonova, javnost u Rusiji, ali i u Srbiji, reagovala je s dubokim emocijama. Društvene mreže preplavili su njegovi stihovi, fotografije, citati, video snimci, isečci iz filmova i intervjua. Ali ono što je ostalo kao istina jeste da Mamonov nije bio samo bivši panker, niti samo glumac koji je pronašao veru. On je bio sve to istovremeno, čovek koji je prošao kroz mnoge krajnosti i uspeo da ih pomiri u jedan, jedinstven unutrašnji poredak.
Poslednjih meseci života, u razgovorima sa novinarima, videlo se da više nema strpljenja za vraćanje na stare teme. Pokušaji da se ožive godine prošlosti kod njega su nailazili na hladnoću. Smatrao je da je tu fazu života u sebi zauvek okončao. Kao da je znao da se kraj približava i da mu više nije potreban odjek, već samo tišina. Prava vrata, o kojima je često govorio, izgleda da je najzad pronašao.
U jednom manje poznatom, ali simbolički snažnom filmu iz 1995. godine, „Vreme tuge još nije došlo“, Mamonov tumači mističnu figuru, čoveka koji donosi dar jednom selu i zatim nestaje. Njegova poslednja scena u tom filmu kao da predtavlja i njegov testament: svet je složen, svako ima svoju ulogu, ali najveći moralni prestup nije u tome ko si, već u tome ako izdaš bližnjeg. U svetu u kome se umetnik, razbojnik, prostitutka i pravednik nalaze na istom mestu, Mamonov nazire suštinu: čovek je spoj suprotnosti, u njemu žive i dobro i zlo, i tama i svetlost.
On je duboko verovao da ludilo ponekad može biti bliže svetosti nego uredno sređen život. Stvarna vrednost leži u iskrenom pokajanju, a ne u spoljašnosti koja je vidljiva golim okom. Zato ga se treba sećati kao čoveka koji je imao hrabrosti da sebi prizna sve: i slabosti, i padove, i prljavštinu.
Ipak, verovao je da Bog postoji i da ga treba pronaći. U tišini. U sebi.
Molimo se da je Gospoda, na kraju, zaista i pronašao.
