Vest da će Ukrajina odustati od potpisivanja Sporazuma o asocijaciji sa EU podstakla je unijatske krugove da pokrenu proteste protiv vlasti. Prvi demonstranti (već prvog dana protesta, 21. novembra) i oni koji su najviše pozivali na proteste bili su upravo unijati. Ukrajinska grkokatolička crkva (UGKC) je čvrsto stala na stranu demonstranata, a protestima je rastao obim kada su u Kijev pristigli studenti Ukrajinskog katoličkog univerziteta (UKU). Štaviše, smatra se da je UKU organizacioni izvor Majdana. Dok je policija intervenisala protiv radikalnih grupa na Majdanu, UGKC je preko svojih medija širila vesti kako policija zverski prebija mirne demonstrante.
Na Majdanu su bili prisutni unijatski sveštenici i vladike (kao što je bilo i 2004. godine, kada su unijati sa svojim sveštenstvom činili okosnicu Prvog Majdana). Upravo je to sveštenstvo, kako je već rečeno u prvom delu teksta, govorilo demonstrantima da su oni „ratnici svetlosti“ koji se bore protiv „sila mraka“, oličenih u Janukoviču, policiji, specijalnim jedinicama Berkut i Rusiji. Utoliko više, stepen podrške unijatskog sveštenstva Majdanu ogledao se i u tome što su te nasilne demonstracije — koje su bile obeležene napadima na policiju i pokušajima zauzimanja zgrada državnih institucija — upoređivane sa biblijskim događajima.
Tako je 9. decembra 2013. godine rektor UKU-a, vladika Boris Gudzjak, uporedio Majdan sa putem Izrailjaca ka Obećanoj zemlji, a poglavar UGKC-a, Svjatoslav Ševčuk, izjavio je da je Majdan „naš praznik ulaska Gospoda u Jerusalim“. Gudzjak je čak tvrdio da su bar polovina demonstranata bili unijati.
Krajem novembra 2013. u Lavovu su izbile demonstracije, i uz zajedničke napore UGKC-a i UKU-a, broj demonstranata dostigao je 30.000. Rektor Drogobičke duhovne seminarije UGKC-a doneo je odluku da se cela seminarija uputi na Majdan u Kijev, za kojom je odmah krenuo i narod. UGKC i UKU, pored svih aktivnosti, počeli su da izdaju i instrukcije za postepenu organizaciju protesta i blokadu vladinih zgrada u Kijevu radi preuzimanja vlasti. Početkom decembra, i Kijevska duhovna seminarija donosi odluku da se sa osobljem i studentima priključi Majdanu, za kojom je sledila i Ivano-Frankivska seminarija. Pošli su na Majdan prizivajući Boga da im podari pobedu. Poglavar UGKC-a, Svjatoslav Ševčuk, pozdravio je sveštenstvo, predavače i seminariste, i istovremeno naložio da svi hramovi UGKC-a u Kijevu budu otvoreni za one kojima je potrebna pomoć. Shodno tome, protojerej Igor Oniškevič izjavio je da se pri hramovima UGKC-a formiraju punktovi: „Svima kojima je potrebno mogu ovde dobiti duhovnu podršku, prisustvovati molitvi, ali i odmoriti se i povratiti fizičku snagu.“
Prisustvo unijatskog sveštenstva na Majdanu posebno su obeležile njihove propovedi i molitve. Tako je episkop UGKC-a Bogdan Dzjurah izjavio da se „naši ljudi ne bore za veće plate već za duhovne vrednosti i bune se protiv manipulacija i trikova“. Dzjurah dodaje da su „sa samog Majdana dolazili pozivi nama, sveštenicima, da crkva bude uz narod. Zato mi — sveštenici, seminaristi, monasi — danas moramo biti na strani naroda“. Prorektor UKU-a, Miroslav Marinovič, obratio se stanovništvu Rusije pozivajući ih da donesu „pravi izbor“, otvoreno rekavši da je Evromajdan antiputinovski. Nekoliko sati kasnije, na sajtu RISU-a (Religijska informativna služba Ukrajine, pod upravom UGKC-a) objavljen je članak raskolničke struje oko Filareta Denisenka, u kojem se Rusija naziva okupatorom i agresorom.
Na Majdanu je bio prisutan i vladika Boris Gudzjak. Tog 8. decembra 2013, obratio se demonstrantima rečima: „Sačuvajte duboke korene vašeg ustanka… Stojte čvrsto i postojano… Vaša osnova mora biti vera… Reči našeg Spasitelja: ‘Ne bojte se, samo verujte’ — te reči su upućene vama.“ Gudzjak se takođe obraćao pripadnicima Berkuta sa molbom da ne dižu ruku na demonstrante, a organizovane su i molitve pred pripadnicima Berkuta, s ciljem njihovog moralnog obezvređivanja (isto kao i tokom Prvog Majdana).
Kako su protesti odmicali — a bili su izrazito nasilni, s obzirom na prisustvo rusofobnih i radikalnih elemenata — ukrajinska vlada je počela da deluje. Ministarstvo prosvete je zatražilo od univerziteta spiskove studenata i predavača koji učestvuju u demonstracijama. Posebnu pažnju privlači reakcija Međunarodne federacije katoličkih univerziteta, koja je kritikovala primenu sile od strane policije i izrazila zabrinutost zbog zahteva Ministarstva prosvete. Takođe, Ministarstvo kulture je na Badnji dan 2014. uputilo UGKC-u zvanično upozorenje, uz pretnju zabranom delovanja te crkve u Ukrajini. Vrhovi ukrajinske vlasti su, dakle, bili svesni ko stoji iza Majdana — što je bilo jasno i tadašnjem predsedniku Viktoru Janukoviču.
U nastojanju da oslabi proteste, Janukovič je pokušao da razdvoji raskolničku strukturu Filareta Denisenka od unijata tako što je ponudio Denisenku orden. Cilj je bio da ga pridobije na svoju stranu, kako bi potom mogao da se obračuna sa UGKC-om. Međutim, Filaret je odbio odlikovanje, ukazujući na krizu u zemlji i predlažući dijalog sa opozicijom. Takođe je izjavio da i u okviru UPC MP (Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovskog patrijarhata) postoje proevropska osećanja i želja za evrointegracijama, što bi podrazumevalo raskid s Moskvom. Iz ovoga se vidi da je Filaret, uprkos krizi, već mislio na projekat stvaranja jedinstvene crkve (o čemu je bilo više reči u prethodnom delu).
Dana 24. januara 2014, Janukovič je održao sastanak sa predstavnicima verskih zajednica u Ukrajini. Na tom sastanku prisustvovao je i poglavar UGKC-a, Svjatoslav Ševčuk, koji je izjavio da ga je Janukovič optužio kao glavnog koordinatora protesta, te mu je na kraju sastanka šapnuo da prenese „njegovim ljudima“ na zapadu Ukrajine, koji zauzimaju zgrade državnih institucija, da će se svaki od njih pojedinačno goniti.
Koliko je UGKC bila umešana u Majdan pokazuje i to što je UKU, zajedno sa prozapadnim organizacijama, uputio zahtev Arseniju Jacenjuku, Olegu Tjagniboku, Vitaliju Kličku i Petru Porošenku da imenuju jedinstvenog lidera opozicije — ili će, u suprotnom, morati da se povuku. Inicijativu je pokrenuo prorektor UKU-a, Miroslav Marinovič, a potpisali su je predavači UKU-a i istaknuti pripadnici nevladinih organizacija.
Na kraju, 21. februara 2014. Viktor Janukovič pada s vlasti, a novu vlast čine mahom unijati. Dalji događaji su poznati: izbija pobuna na istoku zemlje i počinje rat u Ukrajini koji traje do danas.
Šest godina nakon Majdana, protesti će izbiti u Belorusiji, u kojima će značajno učešće uzeti rimokatolička crkva…
Nastaviće se…
