Osnovna karakteristika duhovnog života kod pravoslavnih Srba, prema Srpskim Svetiteljima, jeste vera u Svetu Trojicu – „Va ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (ili: „U ime Boga – Svete Trojice, srpske pomoćnice“) – i takođe vera u Hrista Spasitelja, Sina Božijeg i Bogočoveka.
Ova hrišćanska vera neodvojivo se ispoljava kod Srba kao vera i vernost Krstu (i to „sa tri prsta“) i Pravoslavlju. Vera u Svetu Trojicu kod Srba potiče nesumnjivo iz kirilometodijevskog nasleđa, no tu je veru osobito „obnovio“ (izraz je Domentijanov) Sveti Sava, kao prvi arhiepiskop samostalne Srpske Crkve, prvenstveno u svojoj programskoj Besedi o pravoj veri, na svesrpskom Velikom saboru u Žiči, na Spasovdan 1221. godine.
Tu je Sveti Sava izložio Pravoslavnu veru u dve osnovne hrišćanske istine: Svetu i Božansku Trojicu – Oca i Sina i Svetoga Duha („Jedinicu Triipostasnu i Trojicu Jednosuštnu“ – Domentijan) i u ovaploćenje „Jednoga od Trojice“ – Hrista Bogočoveka, od Duha Svetoga i Presvete Bogorodice, radi našeg spasenja.
Ova trojična – Hristova vera u Srpskom je narodu od Svetog Save do danas verno čuvana i sačuvana (mada u novije vreme, i tone samo kod Srba, sve se češće čuju u običnom govoru samo izrazi „za ime Boga“, „ako Bog da“ i slično, što može biti ili skraćen izraz vere u Boga Oca, tj. opet u Svetu Trojicu, ili izraz običnog monoteizma koji nije samo hrišćanski). Ime Hristovo i vera u Hrista Boga i Spasa prisutna je u Srba uvek („Hristos je početak i kraj“, „za ime Hrista Boga“, „spasi nas Hriste“ itd), a takođe je često i prizivanje imena Presvete Bogorodice i Svetitelja Božijih, osobito svoje Krsne slave. Vera u Časni Krst Hristov prisutna je kod Srba u stalnom osenjivanju znakom krsta i svega svoga (doma, dece, postelje, jela, njive, putovanja, svakog posla), tako da je to ponekad, u današnjem društvu, jedini znak raspoznavanja vernika.
Sve pak ovo nije potrebno posebno isticati i naglašavati, jer su to opšte poznate i lako uočljive istine u svakodnevnom životu pravoslavnih Srba, mada se ne može reći da većina Srba dovoljno znaju „teoretski“ o svojoj veri, tj. da su teološki obrazovani. Ali zato, poznata je srpska vernost svetom Pravoslavlju, onakvom kako ga je predao i utvrdio Sveti Sava (te otuda se ponekad govori o „Srpskoj veri“, ili o „Svetosavlju“ – o toj temi biće posebni koreferat – a o tome je sjajnu knjigu napisao o. Justin Popović: „Svetosavlje kao filosofija života“). Tim živim predanjem svetosavskog (=svetootačkog, apostolskog) Pravoslavlja živeli su i još uvek žive Srbi, kako u doba Nemanjića i Lazarevića, tako i u doba turskog ropstva, tako i pod austrijskom i mletačkom vlašću, pa i u vreme oslobođenja i sve do danas.
U Srpsko Pravoslavlje utkani su mnogi uticaji, koji su ga stvaralački obogatili. To su pre svega uticaji Vizantije, zatim Svete Gore, Jerusalima i Rusije, pa donekle i Zapada. O svemu tome moglo bi se mnogo govoriti, i mnogi su domaći i strani pisci, ranije i u novija vremena, govorili i pisali o tome.
Pomenimo za ranije doba samo svedočenje ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana (13. vek), koji hvali Nemanjićku Srbiju kao zemlju „ukrašenu pobožnošću, jevanđelskom čistotom života i dostojanstvom dobrih naravi svake vrste“, i Konstantina Filosofa (Kosteničkog), koji hvali Srbiju Lazarevića (14-15. vek) da je „život u toj zemlji kao Crkva Božija“… jer se kod njih „vrši zakon po Hristu“ i jer je svima „zakon bila vrlina“. Iz istog vremena potiče i Camblakova karakteristika Srbije kao jednog velikog manastira, koja je osobito važna, jer ukazuje na značaj manastira i monaštva za srpsko Pravoslavlje i srpski duhovni život.
O tome bi takođe moglo biti više reči, ali za sada da podvučemo samo značaj onog trajnog i kroz vekove neprekidnog iskustva uticaja kod Srba Atonske Svete Gore, osobito srpskog manastira Hilandara, koji je bio i ostao rasadnik srpske duhovnosti sve do danas (danas su kod Srba ponovo oživljene i učestale posete Hilandaru i Svetoj Gori, kao i Jerusalimu i Svetoj Zemlji, gde su Srbi vekovima imali svoje manastire, a iz manastira Svetog Save Osvećenog prenosili su jerusalimsku duhovnu i bogoslužbenu tradiciju).
Isto treba reći i za trajne uticaje srpskih manastira u zemlji (Žiče, Studenice, Peći, Dečana, Mileševa, Tvrdoša, Ravanice, Krke, Krušedola, Lepavine, Morače, Ostroga i dr.), tako da je u pravu Vladika Nikolaj kada kaže da „srpsko Pravoslavlje nije moguće zamisliti bez manastira, jer se u njima srpski narod od pamtiveka učio pravilu vere i obrazu krotosti“. Stoga nije čudo što su većina srpskih svetitelja bili monasi, kako u ranija vremena (počev od Svetoga Save, Svetog Simeona, Svetog Gavrila Lesnovskog, Joanikija Devičkog i drugih), tako i doncije (Sveti Stefan Piperski, Vasilije Ostroški, Rafailo Banatski, iguman Pajsije i đakon Avakum i dr.).
Ova srpska vernost i srodnost istočnom Pravoslavlju, kao svojoj Crkvi i svojim manastirima, bila je i do danas je prisutna i kod najprostijeg srpskog čoveka, „najsiromašnijeg, ali i najtvrđeg u vjeri“, kako je govorio Dalmatinac Pilipenda (kod Sime Matavulja): „Pomozi, sveto i krasno moje Pravoslavlje! Neka sam tebe zbrinuo, od mene šta bude. Kad krepam, makar će mi zvoniti moje zvono i pratiti me moj (pravoslavni) sveštenik“.
