313. godine, u gradu Mediolanum (današnji Milano, Italija), rimski car Konstantin Veliki objavio je edikt kojim je priznato hrišćanstvo. On je poznat kao Milanski edikt.
Ljudi koji su do tog trenutka smatrani van zakona, dobili su pravo da slobodno ispovedaju svoju veru. Crkva je izašla iz katakombi – i započela jedan od najneverovatnijih perioda u svojoj istoriji.
Naravno, svest čoveka, a još više celokupnog društva, ne može se promeniti objavom jednog, pa i najvažnijeg dokumenta. Za to su potrebne godine i vekovi neprekidnog rada. A on je započeo upravo tada, 313. godine, pod carem Konstantinom.
Šta se tako dramatično promenilo u životu hrišćana? Koji su događaji i procesi bili direktne ili indirektne posledice Milanskog edikta? Šta je glavna vrednost ovog dokumenta sa stanovišta istorije i savremene kulture?
Kako je bilo pre Milanskog edikta?
Od kraja 1. veka, hrišćani su bili proganjani na teritoriji Rimskog carstva, zbog svoje vere. Zašto? Rim je bio tolerantan prema svim religijama, moglo se verovati u bilo šta, ali pod jednim uslovom: potrebno je blagovremeno odati počast rimskim bogovima. Hrišćani su odbili da im odaju počast, nisu učestvovali u državnim verskim praznicima, nisu priznavali kult cara (u rimskoj tradiciji car je mogao da postane bog posle smrti).
Tako su oni, ostajući ljudi koji najviše poštuju zakone, sa stanovišta rimskih vlasti, predstavljali opasnost po državu. Hrišćanstvo je zabranjeno. U periodu od 303. do 305.godine, tokom vladavine cara Dioklecijana, odvijali su se najobimniji i najsuroviji progoni. Ne samo sveštenoslužitelji, već i mirjani, ne samo „puki smrtnici“, već i rimski građani, a među njima ima i mnogo znamenitih ljudi, pretrpeli u ovo vreme mučeničku smrt zbog svoje vere.
Kako je bilo posle Milanskog edikta?
Milanski edikt 313. godine legalizovao je položaj hrišćana, izjednačio njihovu veru u pravima sa drugim religijama. Prestali su progoni velikih razmera, hrišćani više nisu trebali da se kriju u katakombama. Crkva je imala priliku da otvoreno gradi crkve i povrati imovinu oduzetu tokom progona. Ako je nečije imanje imalo novog vlasnika, dobio bi nadoknadu iz carske blagajne.
Dvanaest godina nakon najave edikta, 325. godine, car Konstantin je sazvao Prvi vaseljenski sabor, gde su definisani osnovni dogmati hrišćanstva. Na Sabor su pozvani pastiri i episkopi koji su prošli gonjenja.
Širenje novog sistema vrednosti
Između muškaraca i žena u predhrišćanskom društvu nije postojala ne samo jednakost – nisu postojali ni ideološki preduslovi za to. Samo muškarci su imali pravo da učestvuju u političkom životu i verskim sabranjima, samo su muškarci imali pravo glasa, samo su muškarci imali pravo da pokrenu razvod u porodici. Pored toga, psihološki u društvu muško neverstvo nije smatrano prestupom, dok je za ženu završavalo sramotom.
Milanski edikt pomogao je širenju novog sistema vrednosti. Unutar hrišćanske zajednice i muškarci i žene bili su ravnopravni članovi Crkve, jer su svi jednaki pred Bogom. Neverstvo je podjednako oštro osuđivano i kod muških i od ženske strane. Postepeno, pod uticajem hrišćanstva, formirao se pogled na svet u kojem je postalo moguće potpuno izjednačiti prava muškaraca i žena.
Krst postaje simbol pobede života
Smrtna kazna raspećem bila je namenjena najzloglasnijim lopovima, pljačkašima i podstrekačima. Rimski građani nisu bili osuđivai na nju – imali su pravo na „časnu“ smrt od mača, a raspetog je društvo preziralo. Tipična karikatura prvih vekova hrišćanske istorije je čovek prikovan za krst sa magarčevom glavom. Javno crtanje krsta već je bilo samo po sebi podvig i zapravo je značilo podvrgavanje progonu.
Krst je, od instrumenta sramne egzekucije, svuda postao simbol Vaskrsenja Hristovogi pobede života nad smrću. Ukinuta je smrtna kazna raspećem. Nakon što je sveta carica Jelena pronašla Sveti životvorni Krst Gospodnji u Jerusalimu, njegovo poštovanje se brzo proširilo po hrišćanskim zajednicama.
Tokom godina progona, hrišćani su se navikli da kriju svoje mošti, krišom čuvajući mošti mučenika. Rimske vlasti, znajući za osobenost hrišćana da evharistiju slave na moštima, često su ih uništavale kako svetinja ne bi išla u zajednicu. Ništa se nije znalo o položaju mnogih moštiju do 4. veka. Dakle, Jerusalim, uništen do temelja, nije sačuvao tragove Golgote, Svetog groba ili drugih mesta i svetinja značajnih za hrišćane.
Nekoliko godina nakon objavljivanja edikta, carica Jelena je hodočastila u Svetu zemlju, što je rezultovalo pronlaskom Svetog životvornog krsta i brojnih drugih važnih svetinja. Istovremeno je utvrđena lokacija Golgote. Zapravo, Jelena je uspostavila tradiciju hodočašća u novo „pronađena“ sveta mesta i poštovanje svetinja postalo je otvoreno.
Crkveni život
Dok se crkveni život odvijao u katakombama, društveno napredne hrišćanske vrednosti – na primer, zapovest da se vole neprijatelji, oprašta prestupniku i jednakost pred Bogom za ljude svih nacionalnosti – nisu imale širok uticaj na javnu svest. U Rimskom carstvu praktično nije bilo opsežnog misionarskog rada. Propoved hrišćanstva praktično nije išla izvan carstva (sa izuzetkom, možda, misije apostola Tome u 1. veku).
Milanski edikt omogućio je razvoj misionarskog rada. Hrišćanska propoved je počela otvoreno da se čuje širom sveta. Širenjem novog učenja i poruke Vaskrsenja Hristovog, celo Rimsko carstvo je preobraženo. Posle toga, hrišćanska misija je otišla daleko izvan svojih granica i transformisala mnoge nacije i države.
Milanski edikt je postao zaista sudbonosan ne samo za hrišćane, već i za ceo svet. Dovoljno je reći da najvažnije grane našeg savremenog života – na primer, napredna nauka, savremeni pravni sistem – nikada ne bi dostigle nivo razvoja koji je postao moguć u našoj hrišćanskoj civilizaciji.
