Videli smo da je američki državni sekretar Marko Rubio rekao da je multipolarni svet činjenica, realnost. Znači, u Vašingtonu se postepeno mire s tim, za razliku od Evrope. U Briselu to ide mnogo teže. I to je glavni problem, izvor današnje krize
Jovan Cvijić je početkom 20. vijeka napisao da glavni problem Srba predstavlja to što su izgradili kuću na putu. On je tada na jedan lakonski način ocrtao i definisao suštinu srpske istorijske sudbine i stradanja u posljednjih nekoliko vijekova.
Danas je s pažnjom potrebno čitati razmišljanja Milomira Stepića koja ponovo potvrđuju presudan značaj geografije, koja pored istorije, ekonomije i drugih faktora utiče na sudbinu određenih naroda.
Sve ovo navodi, u intervjuu za Glas Srpske, istoričar Miloš Ković pojašnjavajući da su svi problemi s kojima se srpski narod i danas suočava uglavnom rezultat života na toj svojevrsnoj međi velikih sila.
„Naše mesto je tu gde jeste. Živimo na ključnoj kumunikaciji, koja vodi iz Evrope ka Aziji, ali i Africi preko Bliskog istoka. To su neuralgične tačke na kojima mora biti konflikata ili jakih država koje bi takve sukobe sprečile. Takav je i Bliski istok ili, recimo, Avganistan ili Koreja. To su sve ključne komunikacije. Jugoslavija je bila pokušaj da se stvori jedna velika država koja će sprečiti te večite ratove i sukobe, ali videli smo kakvu je sudbinu na kraju doživela. Nekima sve to nije odgovaralo“, istakao je Ković.
Na koga se danas možemo osloniti, a na koga ne?
– Srpska spoljna politika, a tu mislim kako na Srbiju, tako i Republiku Srpsku, mora da bude trezvena. Na sva vrata treba kucati. To se najbolje pokazalo u slučaju političkog progona predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Spoljni faktor je bio ključan. Ne smemo da zaboravimo na one od kojih je i do sada dolazila ključna podrška. To je, pre svega, jedna velika sila, Rusija, jedna od tri države koje su ključne u međunarodnim odnosima.
Ne treba zaboraviti pomenuti ni Kinu. To znači da Srbi mogu da računaju na dve od tri ključne sile u svetu. I to je faktor koji nikako ne sme da se zanemari. Živimo na obodu evroazijskog prostora. Za nas je dobro što pripadamo tom prostoru, ali isto tako nalazimo se na njegovom obodu, što predstavlja i veliki rizik. Upravo su zato naši neprijatelji prvo srušili Republiku Srpsku Krajinu, koja je bila najzapadnija tačka u srpskim zemljama, ali i najzapadnija pravoslavna tačka tog evroazijskog prostora.
Sada se na udaru nalazi Republika Srpska, ali napad ide i sa Jadrana, preko Crne Gore, stare Raške i Kosova i Metohije. Zato treba tragati za prijateljima, pogotovo unutar Evropske unije. Imamo već dobru saradnju sa Mađarskom, ali i Slovačkom. Mora se videti gde se još u Evropi mogu pronaći saveznici. Recimo, Francuska nema tako neprijateljski stav prema Srbima i Srpskoj kakav, recimo, ima Nemačka ili Velika Britanija.
Mi, Srbi živimo na ključnoj kumunikaciji, koja vodi iz Evrope ka Aziji, ali i Africi preko Bliskog istoka
Kada su u pitanju SAD, i pored svih promena koje se u ovoj državi dešavaju, ne treba mnogo očekivati, bar za sada. ali treba pokrenuti sve resurse kako bi se uspostavila što bolja saradnja sa novom Trampovom administracijom. Srbi su značajno doprineli njegovoj pobedi i sigurno imaju na šta da se pozovu. Takvu pragmatičnu diplomatiju su svojevremeno vodili Nikola Pašić, Milovan Milovanović, Stevan Novaković, Jovan Ristić ili, recimo, Ilija Garašanin. Naša diplomatija mora da bude takva i danas.
Kada je u pitanju srpski narod, da li danas na sceni možda imamo i neku vrstu istorijskog revanšizma?
– Apsolutno! Spoljna politika mora da bude racionalna, trezvena. Međutim, oni koji poznaju međunarodne odnose vrlo dobro znaju da se ona vrlo teško oslobađa od emocija i istorijskih sećanja. Ona su važan faktor međunarodnih odnosa, što najbolje možemo videti na primeru Nemačke i njenom odnosu prema Srbima. Oni nikada neće zaboraviti razbijanje nemačkog i habzburškog carstva, u čemu su ključnu ulogu odigrali Srbi. U nemačkim političkim elitama smatraju da je došlo vreme da se ovi porazi naplate. Ali zaboravljaju da se globalni odnosi u svetu menjaju, i to na štetu Nemačke. Ne ide im naruku ni promena u Beloj kući.
Koliko je opasna ova nova rusofobija koja se širi Evropom? Najdalje je otišla Njemačka. Ona je nakon izmjene Ustava donijela odluku o osnivanju fonda teškog 500 milijardi evra. Taj novac će biti iskorišćen za naoružavanje. Odlučeno je i da prvi put od Drugog svjetskog rata snage Bundesvera budu raspoređene van granica ove države. U isto vrijeme vode se i ozbiljne polemike o povratku vojnog roka. Mnogi upozoravaju da sve što se sada dešava podsjeća na 1933. i 1935. Kuda to ide ova država?
– Zapadni saveznici, nakon što su Nemačkoj dozvolili da se ujedini, srušili su dotadašnji svetski poredak koji je bio izgrađen i uspostavljen na Versajskoj konferenciji 1919. Ovo što sada vidimo, a prije svega ogleda se kroz novu militarizaciju Nemačke, predstavlja nastavak tog procesa.
Na ovaj način napušta se poredak uspostavljen ne samo 1919. već i 1945. godine, nakon sloma Hitlerove Nemačke. Nevolja je u tome što ova država uvek ima dobru vojsku, ali je njena diplomatija najčešće gruba i nepažljiva. To je nešto što je Nemačku izolovalo 1914. i 1941, odnosno 1939. Oni su u mnogo slučajeva ishitreno reagovali u mnogim evropskim i svetskim krizama.
Najvažnija, bar iz našeg ugla gledano, bila je jugoslovenska kriza u kojoj je Nemačka, od početka do kraja, aktivno učestovala zajedno sa Austrijom, i to kao otvoreni neprijatelj srpskog naroda. I tada smo mogli da svedočimo takvoj vrsti nepažnje, grubosti i neprijateljstva koje je ujedinjena Nemačka pokazivala u međunarodnoj areni.
Poznato je kako su ovakve i slične akcije završavale u 20. veku. Ne treba zaboraviti pomenuti i da su Nemci bili aktivni učesnici u izradi planova za najezdu na Rusiju 1812. godine. Napoleon je komandovao samo centralnim krilom. Na severnom i južnom bili su Nemci. Zašto se ponovo upuštaju u novu avanturu? Na to pitanje oni treba da daju odgovor!
Koliko je uopšte opravdana ta rusofobija koja se ponovo širi evropskim kontinentom?
– Rusofobija je stara bolest zapadne i centralne Evrope. I ona je, nažalost, hronična. To je krenulo još u 11. veku sa podelom hrišćanstva na zapadno i istočno. U 13. veku su bili veliki krstaški pohodi na pravoslavne hrišćane na istoku Evrope, uključujući i Srbe.
Kako se približavamo našem dobu, ti pohodi su bili sve učestaliji – počevši od Napoleonove najezde, preko Krimskog, Prvog i Drugog svetskog rata, do ove najnovije najezde koju danas pratimo. Zašto Zapadna Evropa ima potrebu da se s vremena na vreme obrušava na pravoslavnu istočnu Evropu – to je zanimljivo pitanje koje bi nas daleko odvelo. Ali to je činjenica. Baš kao i to da su pohodi na Srbe uglavnom bili uvod u napade na Rusiju. Tako je bilo 1991. godine, 1941, ali i 1914. i da se ne vraćamo dalje u prošlost.
Da li sve ovo što se dešava u Evropi ima veze i sa borbom globalista protiv onih koji su za stvaranje multipolarnog svijeta?
– To je ključno pitanje. Stvara se multipolarni svet. On je zapravo stvoren, samo je problem u tome što oni koji su naviknuti na unipolarni svet kojim su vladale SAD sa svojim zapadnoevropskim satelitima ne mogu na to da se naviknu i olako prihvate tu promenu. Videli smo da je američki državni sekretar Marko Rubio rekao da je multipolarni svet činjenica, realnost. Znači, u Vašingtonu se postepeno mire s tim, za razliku od Evrope. U Briselu to ide mnogo teže. I to je glavni problem, izvor današnje krize. Sve ostale krize, od Ukrajine, preko Kosova i BiH su suštinski posledica toga – neprihvatanja nove realnosti od strane zapadnih sila.
Imajući to u vidu, ali i velike ideološke podjele unutar ove zajednice, šta će na kraju biti sa EU, da li može doživjeti sudbinu Jugoslavije?
– Ona će sigurno doživeti sudbinu Jugoslavije, pre ili kasnije. Raspašće se na ovaj ili onaj način. Prosto, to je jedna od državnih formi koje se smenjuju na evropskom tlu, od pojave Evrope kao entiteta u svetskoj areni. Daleko bismo otišli kada bismo nabrajali razna carstva, koja su se formirala na ovom tlu – od Rimskog do Hitlerovog carstva.
Pohodi na Srbe uglavnom su bili uvod u napade na Rusiju
Sve to su bile privremene državne forme. Takva je i Evropska unija. Ona je prošla svoj takozvani vrhunac i nalazi se na silaznoj putanji. Kada će se ona raspasti, za pet, deset ili 50 godina, to je drugostepeno pitanje. Srpski narod je bio ovde i pre Evropske unije, a bićemo i posle nje, kada je ne bude više bilo u ovom obliku. Znači, naše je samo da pratimo procese, te da u onoj meri koja odgovara našim interesima razvijamo odnose sa ovom zajednicom i da se spremamo za trenutak kada će doći do njene disolucije.
U kontekstu svih ovih globalnih dešavanja interesantna je i uloga Turske. Da li ona sve više napušta ideologiju kemalizma i vraća se neoosmanizmu?
– Turska nesumnjivo igra značajnu ulogu u međunarodnim odnosima i to kao regionalna sila, baš kao i Nemačka. I njihova spoljna politika je dosta agresivna i umešana je u gotovo sve ratove i krizna žarišta – od Balkana, preko Kavkaza do Iraka i Sirije.
Ključno pitanje – da li turski resursi odgovaraju takvim njenim ambicijama? Verujem da bi za ovu zemlju bilo bolje da se vrati nacionalnoj politici umesto imperijalnoj, koju trenutno vodi. Treba da se vrate kemalizmu i zaborave na neoosmanizam. Njihova politika je trenutno smesa pomenutog. U određenim društvenim slojevima preovladava kemalizam, u drugim neoosmanizam. Šta će u određenom trenutku prevladati u strateškom promišljanju Turske, mislim da će zavisiti od slučaja do slučaja.
Dvije afričke zemlje nedavno su priznale takozvano Kosovo. Značajnu ulogu u tome odigrala je upravo Turska. Takođe, na prostorima KiM nedavno je otvorena i jedna turska fabrika oružja, ali i turski instruktori jedno izvjesno vrijeme rade na formiranju takozvane kosovske vojske. Kako gledate na ovo?
– Turska se smatra pozvanom da aktivno arbitrira u balkanskim dešavanjima i to svuda gde ima muslimana. Politika Ankare prema Kosovu ne može se posmatrati kao prijateljska. Podsetio bih da su oni svoju kasarnu u Prizrenu nazvali „Sultan Murat“. Poruka je jasna. Sami Turci su puni sećanja na naše istorijske sukobe.
Ono što je za Srbe važno jesu odnosi Ankare i Moskve, te nastojanja Rusije da se izbegnu bilo koji vidovi konfrontacije na ovim našim prostorima. Ukoliko ti odnosi prerastu u nešto više, to bi i za nas bilo od izuzetne važnosti u nalaženju zajedničkog političkog jezika sa Sarajevom, ali i Prištinom. To je nešto što je već radila Kraljevina Jugoslavija. Ona je preko svojih dobrih odnosa sa Kemalom Ataturkom uticala na balkansko muslimansko stanovništvo.
Kako se BiH uklapa u tu tursku priču, odnosno planove Ankare?
– Oni se ne žele odreći tog svog uticaja, koji nesumnjivo imaju u BiH. Tu, naravno, mislim na njihovu podršku koju pružaju Sarajevu, odnosno Bošnjacima. Ono što je Srbima potrebno, odnosno Republici Srpskoj, to je, pre svega, miran suživot, koji je jasno definisan Dejtonskim sporazumom.
I tu bi upravo Turska mogla da odigra značajnu ulogu. Nažalost, ako pogledamo spoljnu politiku Ankare, Turska je danas sve samo ne mirotvorac. Ona izaziva konflikte i sukobe. Istina, postoji jedna tradicija saradnje sa ovom zemljom, ali problem su neoosmanske ambicije koje su sve jače. I to se mora uzeti u obzir. Njihova spoljna politika je agresivna, ne samo na Balkanu. Ovde bih pomenuo i da nije samo ova zemlja imala svoje prste umešane u to što su dve afričke zemlje priznale Kosovo. Tu je i Velika Britanija.
Zbog čega Srbi smetaju Britancima? Oni na ovim našim prostorima decenijama rovare izazivajući podjele, ne dajući nam da stanemo na noge.
– Iako se radi o još jednoj regionalnoj sili, i oni imaju velike globalne ambicije. Britanija tradicionalno boluje od rusofobije i ona je jača od one koja vlada u Nemačkoj ili Francuskoj. Oni Srbe doživljavaju kao beznadežno rusofilski raspoložen i orijentisan narod. I to je glavni razlog zbog kog će u ključnim situacijama biti na strani onih naroda za koje smatraju da su najmanje podložni ruskom uticaju.
U svim velikim krizama oni su bili na strani Albanaca, čak i onda kada su oni bili na neprijateljskoj strani, kao u slučaju dva svetska rata. To je strateška politika Londona, koja ponekad može biti promenjena u korist Srba, ali smo onda takva prijateljstva plaćali skupo. To se naročito pokazalo nakon marta 1941, ali i 1945. godine.
Republika Srpska nalazi se pod ozbiljnim i nikad većim pritiscima i izazovima od potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Ima li izlaza?
– Ovako nešto se moglo i očekivati. Iz samog načina na koji je vođen sudski postupak protiv predsednika Milorada Dodika moglo se videti u kom pravcu sve ide, ali i šta su krajnje namere. Ali neki moj utisak, mislim da je vrhunac ove krize prošao, te da ovaj politički progon nekako jenjava.
Smatram da je to, pre svega, rezultat određene spoljne podrške koju je Republika Srpska uspela da obezbedi. Mislim da je to bilo ključno. Ali mora se i dalje tražiti ta spoljna podrška, te shvatiti da ovo nije neka personalna stvar, već pitanje golog opstanka. Svi unutrašnji politički sukobi bi trebalo da budu gurnuti u drugi plan. Normalno je da postoje različita politička mišljenja i stavovi, ali ovo je trenutak kada je neophodno jedinstvo. Opšti srpski interes mora biti na prvom mestu.
