Proteklih pet godina albanske vlasti u Prištini odredile su tri osnovna pravca i cilja napada na Kosovu i Metohiji: izbacivanje države Srbije i njenih institucija, eliminisanje Srpske pravoslavne crkve i zatvaranje velikog broja nevinih ljudi pod optužbom da su počinili ratne zločine ili da podrivaju ustavni poredak Kosova. Obračun sa srpskim institucijama, posebno brutalan na severu Kosova i Metohije, postao je dominantni sadržaj prištinskog režima. Oklopna vozila, duge cevi, prebijanja i atmosfera okupacije preplavili su i čak umorili albansku javnost, jer je počeo da joj nedostaje strah od Srba.
Da su oni tu i da su i dalje temeljna pretnja za Albance i Kosovo, bilo je potrebno napraviti spektakularnu akciju tamo gde Srba najmanje ima i gde ih najmanje očekujete. Tako su se proizvođači albanskog straha odlučili da hapse u Đakovici, gradu koji je zabranjen za Srbe, kao i Prizrenu, sa četiri stalna srpska stanovnika, na krajnjem jugu Kosova i Metohije. U Đakovici su se četvorica Srba odlučili da, kako je saopšteno s hitnog zasedanja Saveta bezbednosti Kosova, „u ime Srbije sprovedu destabilizujuće planove i zločinačke intervencije”. U ovu akciju zaputili su se, ni manje ni više, automobilom beogradskih registarskih tablica, naoružani sa dva noža i jednom sekirom. Ta specijalna ekipa verovatno nije znala da je u Đakovici lako uočiti beogradske tablice i da će s njima biti lako otkriveni. To nije bilo dovoljno, pa je uočena nova opasna grupa u Prizrenu koju je trebalo eliminisati. Epilog je sledeći, sada su u zatvoru: vojnici, policajci, bivši oficiri, rođaci i saradnici najopasnijih Srba, od kojih je jedan radio čak i protiv NATO-a, tako što im je krao informacije o napadima bombardera na Srbiju. To je dovoljno za krajnji oprez i paniku, jer nasrnuti na zabranjeni grad s takvom logistikom narušava teritorijalni integritet Kosova.
Ipak, u ovoj konstrukciji nedostaje jedan ključni činilac – Srpska pravoslavna crkva. Kosovski ministar policije Dželal Svečlja u celu priču uključuje „Pravoslavnu bogosloviju” u kojoj su pronašli grupu od dvanaest osoba i u njoj „dva aktivna oficira srpskih službi bezbednosti”. Za neupućene, „Pravoslavna bogoslovija” je Srpska pravoslavna bogoslovija Svetog Kirila i Metodija, a grupa nije privedena u Bogosloviji već u gradu Prizrenu. Jasno je da je reč o ponavljanju modela iz tragedije u Banjskoj i da se intenzivno traži incident koji će dovesti Srpsku pravoslavnu crkvu u poziciju skrivanja, podrške i učestvovanja u „terorističkim aktivnostima koje uništavaju Kosovo”. Koristeći negativni odijum i simbol tragedije, bilo je potrebno i ovu prizrensku grupu srpskih hodočasnika povezati sa slučajem „Banjska”. Zato ministar Svečlja jasno pokazuje metu: „Činjenica da su sklonili u Pravoslavnu Bogosloviju može ukazivati na pokušaj da se verske institucije koriste za kamuflažu ili da izazovu međuetničke/verske tenzije, koristeći izmišljene događaje za podsticanje nasilnih reakcija ili nereda.” Ovakva retorika spalila je i uništila, ubila i teško povredila, raselila i razorila sve što su Srbi imali u Prizrenu 17. i 18. marta 2004. godine.
I u ovom slučaju Srpska pravoslavna crkva je javnosti uputila pravovremeno saopštenje koje razotkriva manipulaciju i predstavlja realno stanje na terenu. Osnova najnovijeg saopštenja Eparhije raško-prizrenske glasi: Niko nije uhapšen u Bogosloviji, niti je policija ulazila u objekat; sve su saznali iz medija; privedene osobe bile su, kao i drugi, smeštene u prostorijama za goste; gosti su legalno prešli prelaze i kontrole. Ništa nema veze s istinom.
Šta je istina? Istina je da je juče u Visokim Dečanima bilo 800 hodočasnika, istina je da administracija u Prištini svim silama nastoji da spreči i prekine te posete, veze i odnose, jer na „njenoj teritoriji postoji kosovsko nasleđe kojim ona želi da upravlja i raspolaže.”
S druge strane napravljen je pokušaj da se u jednom incidentu spoje sva tri magistralna pravca napada na Srbe na Kosovu i Metohiji: država Srbija, Srpska pravoslavna crkva i nevini ljudi u zatvorima. Ova poslednja kategorija su najmanje pominjane žrtve represije. Među desetinama Srba koji se nalaze u kosovskim zatvorima, većina njih su politički zatvorenici, a osnova za njihovo robijanje su etnički obračun ili lažne optužnice zbog zemlje ili stanova koje su im oduzeli Albanci.
U širokom mozaiku nepravde, manipulacija, laži i agresije koja se dešava na dnevnom nivou ističu se samo najekstremniji primeri iz kojih se vidi suština položaja kosovskih Srba i njihovih života. Iz mnoštva napada na Srpsku pravoslavnu crkvu uoči ovog Vaskrsa, ponovo je u centar pažnje dospeo samozvanac Nikola Džufka. On nije svešteno lice, nije priznat od pravoslavnih crkava, a nedavno su ga neke raskolničke grupacije u Palermu postavile za „episkopa kosovskog”. Na Vaskrs je zakazao „inauguraciju prve albanske pravoslavne mitropolije” u Prištini, a na društvenim mrežama već se predstavlja kao prvi arhiepiskop prištinski, pećki i celog Kosova. Najavljuju se predstavnici vlasti, verski poglavari i intelektualci i sve to ispred katoličke crkve u Prištini.
Srpska pravoslavna crkva brižljivo prati njegove aktivnosti od trenutka kad je upao u Crkvu Svetog arhangela Mihaila u Rakitnici kod Podujeva i proglasio je za albansku pravoslavnu crkvu posvećenu Fanu Noliju. Kosovskom tužilaštvu podneta je tužba zbog krivičnog dela upada u crkvu i izazivanja verske netrpeljivosti. S obzirom na njegove dosadašnje izjave, akcije i najavljeno osnivanje parapravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji u Eparhiji raško-prizrenskoj smatraju da opet postoji mogućnost da se pojavi na Kosovu, kako kažu, radi širenja netrpeljivosti i konfuzije.
U dinamičnoj svakodnevici koja predstavlja zbir različitih napada, provokacija i falsifikovanja zapaljivih i neproverenih vesti, kao i vanzakonsko delovanje institucija, može doći do haosa s nesagledivim posledicama.
