Сећам се да смо тада били сами против свих. Сећам се да смо издржали. Сећам се и не заборављам. Не заборављам да смо тада били прави, да смо били сила, да смо сви били војска
Невероватно је како је читава једна година одрастања, тада седмогодишњака, стала у тих 78 дана. Као да ништа пре тог марта и после тог јуна 1999. није вредно сећања.
А сећам се тог поднева 24. марта и растанка са оцем на перону аутобуске станице и одласка у Аранђеловац код родбине на сигурно (тог јутра отац је једва успео да убеди мајку да поведе сестру и мене ван града). Знало се већ шта носи ноћ. Он је остао, у сивомаслинастој униформи, уз обећање да ћемо се убрзо видети.
Сећам се и разговора путника у аутобусу и њихова међусобна тешења и уверавања да један европски народ не може бити бомбардован у освит 21. века. Сећам се те вечери и епизоде „Есмералде“, редовно емитоване од 20 сати. Епизоде која је прекинута убрзо након пада Хозе Арманда са коња, што је изазвало веће негодовање наших комшиница него звук „шизеле“.
Сећам се одласка у подрум и напречац организованог културног програма у којем смо ми, деца, били главни глумци. Певање, рецитације, причање вицева – нас је забављало а одрасле смиривало.
Сећам се првих вести које су почеле да пристижу преко радија и информације да је у првом удару бомбардована Куршумлија, град у којем смо проходали сестра и ја. Сећам се и мајчине бриге за некадашње комшије и пријатеље из тог Топличког града.
Сећам се и очевог одржаног обећања и његовог доласка после скоро месец дана. Сећам се војне лампе коју ми је тада поклонио. Имала је могућност да сија зеленом или црвеном бојом, што је у том тренутку од мене направило главног дасу међу децом у комшилуку.
Сећам се и вести да је бомбардован Генералштаб и забринутости на мајчином лицу. Сећам се комшијског дружења и сваконоћних окупљања у дворишту испред зграде уз песму и смех. Сећам се гледања кроз прозор и навијања за „наше“. Сећам се слика страдалих, порушених кућа, мостова и фабрика. Сећам се да смо тада били сами против свих. Сећам се да смо издржали. Сећам се и не заборављам. Не заборављам да смо тада били прави, да смо били сила, да смо сви били војска…
