Свој први бенд сам основао с десет година, револуционарне 1968., и од тада сам увијек свирао у неком, најчешће свом, бенду. Занимљиво је да су са мном, у тој првој групи били и Зденко Колар и Божа Јовановић, каснија прва ритам секција Идола. Дакле имали смо бенд, али нисмо знали свирати, па смо полако учили, углавном на бесконачним пробама по разним подрумима, ложионицама и гаражама.
Крајем лета 1979. распао се бенд „Звук улице“ у коме су осим мене свирали још двојица Идола, Зденко и Кокан, а како сам се у то време интензивно дружио са Срђаном Шапером, пријатељем из гимназије и његовим пријатељем, студентом медицине Небојшом Крстићем, више шале ради направили смо бенд „Дечаци“ који никада није заживео.
Међутим, испоставило се да је та „шала“ прилично добра и да је тај чудни спој музичара и не-музичара (јер се Шапер и Крстић пре тога нису бавили музиком) који је настао када смо, неколико месеци касније, основали Идоле изродио неки нови креативни набој и мене инспирирао да напишем неке од својих најбољих песама.
О новом таласу
Драго ми је што сам био део свега тога, што сам био у право време на правом месту, тако бар сви кажу. То је све вероватно имало везе и с неким крупнијим друштвеним догађањима, распадом једног система који се тада лагано почео урушавати, што је за резултат имало попуштање цензуре и, што је нарочито важно, аутоцензуре код многих. Такођер, не смемо заборавити ни нови вал као светски покрет који нас је све инспирирао и покренуо.
О најдражим новоталасним песмама
Од бендова су ту Филм, Хаустор, Идоли, Оргазам, Шарло, ако је пет, а што се песама тиче… Кад смо код Шарла, вероватно је то „Нико као ја“ или „Она се буди“, мада ја волим и песму „Мали човек“. Од Оргазма, рецимо, „Крокодили долазе“, „Небо“ је исто добра ствар, а опет ја волим „Ви, што вирите из џепова солитера…“ (пева). „Модерна дјевојка“ је песма коју највише волим од Филма, а од Хаустора љетње хаљине, „Ена“ је већ мало касније настала, па „Необичан дан“… Тешко ми је да се определим за по једну песму.
О осамдесетим
Време је било веома угодно, претежно сунчано са благим поветарцем који је весело ћарлијао доносећи нам повјесне утицаје са запада.
Осим тога, било је инспиративно у сваком погледу. Ја сам већ годинама пре тога свирао по београдским клубовима (у то убрајам и домове културе, сале радниèких универзитета и месне заједнице) и било је чупаво, полако смо напредовали, било је тешко снимити било шта у „правом“ студију – тада још није било ни касеташа више-каналаца, професионалне и полупрофесионалне справе су биле недостижне.
А онда се нешто променило, могло се намирисати већ крајем ’79. Али је све почело да се дешава од самог почетка 1980. Четвртог маја је умро Тито, што није директно утицало на рокенрол, осим што су четрдесет дана пуштали само „загробну“ музику, али индиректно јесте на разне начине, пре свега због одређене новонастале смушености дотад релативно добро функционишућег државног цензорског апарата.
Такође, отворен је први прави приватни студио у Београду: „Друга маца“ Енца Лесића, што је било од изузетног значаја јер би из постојећих државних студија у том моменту тешко изашло нешто попут „Пакет аранжмана“. И наравно, утицаји са тзв. запада, светски нови талас, заиста узбудљиво време и истинска блискост, пре свега са Загребом, ван оног званичног братства и јединства. Први пут, и вероватно последњи, да се на целом подруèју некадашње СФРЈ, и то неколико година, пре свега слушао домаћи рокенрол.
Дакле, да сажмем: време је било лепо, ми млади, изгледало је да све то иде некуда и има некаквог смисла, у свету су се дешавале разне добре и инспиративне ствари, поèеле су неке промене или је мирисало тако, друштво се лагано либерализовало, барем је тако изгледало…
Још само пар година раније, Маљчики би вероватно били забрањени или барем се никад не би појавили у медијима. Можда би неко и био избачен из неке школе због такве песме или барем из омладинске организације, а 1980. су били забрањени на Радио Београду, али не и на ТВ Београду, иако су они били иста кућа.
Биће да нам је тако било писано. Кратко, али слатко. У оно доба ми то није тако изгледало, али сам сада уверен да се распад догодио у правом тренутку.
У целу ствар смо ушли као вишегодишњи другари, добри, најбољи, одрастали смо заједно, скупа формирали свој хумор и свој поглед на свет, а изишли као другачији људи, различитих погледа и интересовања. Барем када смо Срђан Шапер и ја у питању. ВИС Идоли су се састојали од две, да тако кажем, фракције, оне свирачке и оне друге, рецимо више концептуалне. Ја сам једини био и у једној и у другој. Сама чињеница да Шапер и Крстић нису били музичари ни пре, а ни после Идола, била је на самом почетку добар рекламни штос, али је свакако унела одређену свежину на пробе и у сам стваралачки процес.
О албуму “Одбрана и последњи дани”
Постојао је један шизофрен однос према религији и традицији; мислим да је касније преувеличавање националних осећања и религије, управо последица догматских ставова из претходног времена. У младом човеку мора да се јави одређена доза цинизма према лицемерју, и то је један од мојих интимних разлога зашто је Одбрана имала тај момент с религијом, или, како су то неки назвали: кокетирање с православљем. У то време је тако нешто сматрано политички некоректним, и нисмо снимили ниједан телевизијски спот за плочу, иако смо за претходне песме снимали и по пет спотова.
Два месеца после издавања Одбране и поред свих хвалоспева које смо доживљавали у Џубоксу, на улици су ме заустављали људи са питањем: Јел сте се распали, нема вас на телевизији?! Као што је углавном познато, касније је албум Одбрана и последњи дани проглашен за најбољи, прво у југословенском рокенролу, потом и еx-југословенском.
Ми смо хтели да направимо комерцијалну плочу пошто је прича око „Одбране и последњих дана“ била узбудљива и критичари су нас махом обожавали, али нас више није било ни на телевизији ни на радију. Тако је „Чоколада“ била прављена као албум за широку публику, али смо мало превише отишли у ту ширину, на неки начин смо од вина направили беванду, али помало танку, једним делом и због компромиса с копродуцентом Бобом Пинтером, који је сам нагињао мекшој поп продукцији.
Осим тога, сама песма „Чоколада“ је превише избила у први план и прогутала друге песме, оригинално је то само требало да буде кратка пошалица на албуму који је заправо требао да се зове „У граду без сна“.
Говорио сам о томе да нас је наше пријатељство, поготово дух који нас је везивао, избацио на јавну сцену, да је то био предуслов за многе наше песме. Онда се у то умешала та назовислава, и полако смо од добрих пријатеља постајали мање добри пријатељи. Порасле су сујете, апетити. Неки од нас су себе преозбиљно схватили, по мом дубоком уверењу.
У другој половини 1983. много тих лепих и позитивних осећања, једноставно је нестало. Требало нам је и по пет дана да бисмо се окупили. Мало-помало нестајали су сви разлози који су нас чинили бендом, чинили пријатељима и оним што смо били – идолима.
Конкретан повод за наш растанак била је међусобна свађа на концерту у Љубљани. Наравно, био је то само повод. Остао сам још неколико дана у Љубљани, кад сам се вратио схватио сам да се нешто чудно дешава у бенду. После два месеца сазнао сам да Небојша организује пробе без мене. Био је то дефинитивни крај Идола.
О поновном окупљању Идола
Закључно са 1995. годином када сам престао да размишљам о томе. Тада сам се вратио из Аустралије и схватио како смо израсли у другачије људе и да као бенд немамо заједно више шта да кажемо. Оно што нас је у почетку спајало, сада нас је исувише раздвојило и само бисмо покварили успомену на оно што је било раније.
Да смо били пре свега музичари, вероватно бисмо пре или касније морали засвирати поновно, али бит бенда је заиста била пријатељска љубав и весеље. А како ја са Шапером и Крстићем више од 15-16 година не разговарам, зашто бих радио нешто с људима с којима немам никакав контакт? Не желим бити ни на сцени с њима. Сигурно бисмо лепо зарадили, али других разлога не видим. Мислим да бисмо јако разводнили целу атмосферу.
Мислим да је то највише до човека, али поред среће важно је и у каквој породици и окружењу сазреваш. Нисам ни ја светац, далеко од тога, али никада нисам истински тражио ту замену стварности. Зато је важно бити у контакту са самим собом. Иначе, увек сам се ужасавао неопходно да зароним у нешто те врсте јер сам интуитивно схватио да тај пут није дугачак.
У песми „Заљубљен сам у свога јарана“ се прије свега зезам, не с гаy покретом, него с том мацхо културом која је у турбо-фолку јако изражена, ту се увијек зна да је то страсна, искључиво хетеросексуална љубав, али опет рачунам, мора и да међу љубитељима тог звука има љубитеља истог спола…
С Јахијом Грачанићем се нисам зезао, него сам радио свој по игала, било ми је довољно мучно и када сам морао да вадим крв, не зато што сам се бојао, него што ми је то било неприродно пробијање неког заштитног омотача. Није ми билосао по наруџби, хтио сам направити народњак, онакав какви су се пјевали крајем шездесетих (радња филма се догађа 1968). Иако по опредјељењу дефинитивно нисам народњак, волим изворну народну музику, а као клинац сам успоредно са Блацк Саббатх слушао и Звонка Богдана, мама ми је из Сомбора, па су ми те плоче биле на дохват руке. Као дијете немаш предрасуде, не знаш шта је цоол, слушаш оно што волиш, али нетко ти то мора и понудити.
Некада се и радио много више слушао, а и програми су били пажљивије и стручније припремани, тако да сам практично одрастао у том врло еклектичном сузвучју, ако тако може рећи, од самог почетка сам био изложен свим врстама музике, добар дио те музике је била и народна музика, али квалитетна и добро изведена.
Један албум Битлса и Ролинг Стонса те компилацију народне музике с подручја бивше Југославије.
Нигде није лако, дуго трају промене, прође живот док се неке ствари не реше, стално се нешто чека, отуда није ни чудо да људи хоће да оду одавде. Мада да ли је то право решење? Сви мисле да напољу цветају руже, али заправо није тако. Волео бих да су се неке ствари другачије одиграле и да ми је овде кренуло.
Међутим, почео је рат, који није био мој рат. Нисам имао шта овде да радим, јер нисам хтео да пишем неке родољубиве песме. Филмови се нису снимали, образовни програм се угасио…А ја сам са своје 33 године, у том тренутку, прележао све дечје болести (надања, неуспехе), схватио чиме хоћу да се бавим, а овде то нисам могао. Понављам, онда се догодио рат и у том моменту сам решио да одем. План је био да одем на месец дана, а остао сам шест година, прво сам отишао у Аустралију, а онда у Аустрију. Можда ћу и књигу да напишем о томе, само да нађем времена, јер можда неком моје искуство помогне.
О повратку у Србију
Са породицом сам дошао 2003. године и план је био да видимо шта се догађа. После неколико дана убили су премијера Ђинђића и то ми је дало одговор да ли је време да се вратимо.
Рекао бих да је та сцена можда и боља него што заслужујемо. Не можеш ти рокенрол, урбану културу да негујеш у стакленој башти, тако што ћеш неки бенд финансирати очекујући да буде добар, али питање је шта би и од нас свих било раних осамдесетих да нам СКЦ није отворио врата и омогућио макар да свирамо у профи условима. Да ми је неко причао да ћу данас хвалити културну политику седамдесетих, насмејао бих му се, али, дошло је, заиста, до тога.
Волим да компонујем музику за екран, како се то каже на енглеском, волим понекад да радим и нешто што је између музике и соунд десигна, узбудљива ми је идеја да својом музиком могу да утичем на свест и на подсвест гледаоца. Ту увек има могућности да се проба нешто ново, истовремено је и соло и колективни рад, а са напретком најновије дигиталне технологије, могућности се шире, само машта је граница…
Почео сам рано, чим сам могао, још ’81. пишући сонгове за емисије ТВ Београд, већ ’84. сам радио музику за први играни филм, „Шест дана јуна“, пре тога песме за „Дечка који обећава“, па затим за прву причу из „Како је пропао рокенрол“, па за „Црни бомбардер“. У Аустралији сам највише радио музику за документарне и кратке филмове, нарочито за време и након филмске школе (АФТРС) коју сам тамо похађао. Последњих година најчешће углазбљујем документарце, а поново све чешће и игране филмове
У Србији би требало радити на освешћивању кад је реч о грађанским правима уопште, јер смо ми, мислим, заборавили на муке које су нам се дешавале у последњих 20 година. Заборавили смо своја основна права, а остале су само дужности. Као што видимо, држава је ефикасна у наплаћивању.
Иако ми је место становања у Бечу, овде сам бар једном месечно, имам своју адресу у Београду и осећам се компетентним да о томе говорим. Данас се људи боре да задрже посао и преживе, тако да борба за грађанска права делује као нека врста да не кажем луксуза. У борби за преживљавање нема времена за активизам и борбу за просперитет. Време је да схватимо да је власт ту да нам служи, а не да је идеализујемо или по ко зна који пут доживљавамо кроз култ личности.
Нисам сигуран које би групе данас могле да буду идоли за младе нараштаје. Када сам са својим другарима “правио” музику пре отприлике тридесет година, нама су идоли били Стонси. Мада, у данашње време све се променило. Испаде да су идоли политичари, иако на музичкој сцени има сјаних младића који добро музицирају. У јавности се углавном ”врте” политичари и друге естрадне звезде, који, нажалост, имају своје бројне поклонике.
