Suđenje ratnom zločincu Andriji Artukoviću pre skoro 40 godina privlačilo je veliku pažnju jugoslovenske i svetske javnosti. Pratilo ga je oko 250 domaćih i oko 90 stranih novinara, ali i danas se mogu saznati neki novi detalji o tom procesu. A posebno je interesantno pitanje zašto mu nije suđeno za genocid?
Advokat Anto Nobilo, bivši tužilac u procesu protiv Artukovića, ministra unutrašnjih poslova i potpisnika rasnih i brojnih antisrpskih zakona u Nezavisnoj državi Hrvatskoj izneo i neke informacije koje su do sada bile obavijene velom tajnosti.
Suđenje je počelo 14. januara 1986. i od početka su ga pratile kontroverze.
„Već u to doba, a naročito posle suđenja pa do raspada Jugoslavije pokušavalo se politizovati. S jedne strane, neke snage u Hrvatskoj pokušavale su već tada relativizovati ustaške zločine, relativizovati ulogu Artukovića, a s druge strane, neki drugi su nastojali, na neki način, na optuženičku klupu dovesti hrvatski narod zbog genocida”, rekao je Nobilo u razgovoru s vladikom pakračko-slavonskim Jovanom, koji je ugostio brojne istoričare i druge goste iz Hrvatske i Srbije. Oni su u istraživačkoj biblioteci u okviru kompleksa manastira Rođenja Svetog Jovana Krstitelja u Jasenovcu i dan kasnije u Srpskoj opštoj pravoslavnoj gimnaziji „Kantakuzina Katarina Branković” u Zagrebu, izlagali o brojnim temama u vezi sa stradanjem Srba i drugih naroda u Drugom svetskom ratu.
Kako je došlo do suđenja?
Anto Nobilo je u svom izlaganju podsetio kako je uopšte došlo do suđenja Artukoviću i u kojim se okolnostima ono događalo.
Jugoslavija je 1951. prvi put zatražila izručenje Andrije Artukovića. Postupak je trajao nekoliko godina, ali do izručenja nije došlo.
„Odbijani smo iz političkih razloga, jer je to bilo doba mekartizma i progona komunista u SAD i oni nisu hteli komunističkoj zemlji izručiti Artukovića. S druge strane, bilo je i pravnih problema. Neverovatno je, ali i istinito, u to doba nije bilo sporazuma o izručenju između SAD i Jugoslavije, nego smo koristili sporazum koji je Kraljevina Srbija imala s početka veka s Amerikom, a po njemu moglo se izručiti samo za krivično delo ubistva. Nije bilo ratnih zločina, a genocid nije bio ni definisan”, ispričao je Nobilo.
Tako je pravnik, poreklom iz Klobuka u zapadnoj Hercegovini, nastavio da mirno živi u SAD, uprkos činjenici da je potpisivao naredbe koje su stotine hiljada ljudi odvele u smrt. Osamdesetih godina prošlog veka je došlo do promene, jer se u mandatu predsednika Ronalda Regana shvatilo da je došlo krajnje vreme da se nešto uradi barem s nekim od viđenijih nacista i fašista koji su u SAD potražili utočište nakon rata.
„Godine 1984. jevrejski lobi je izvršio pritisak na sudije i onda je sudija rekao u redu, našao je u optužnici nekoliko konkretnih zločina i zatražio obrazloženje samo za njih, obećavši da će ga izručiti, ako se dokazi nađu”, seća se Nobilo.
Da je ubijao Srbe, ne bi mu pala dlaka s glave
Drugim rečima, da je Artuković ubijao samo Srbe, ne bi mu pala dlaka s glave. Ovako je zahvaljujući jevrejskim žrtvama završio na optuženičkoj klupi u SFRJ, ali nije mogao odgovarati zbog genocida.
„Nismo mu mogli suditi za donošenje rasnih zakona i kompletno delovanje u NDH, nego isključivo za tri individualna zločina. Reći ću vam ekskluzivu koja tada nije smela da se obelodani. Dakle, tražili su se leševi. Jedna od informacija je bila da su ljudi bili smešteni blizu Samobora i ja sam privatno istraživao jer sam video da me blokiraju iz Službe državne bezbednosti. Tražio sam jame, uspeo sam naći jamu u Jankovečkoj šumi oko Samobora. Tamo se i danas vide iskopane jame. Tamo su bili leševi koji nikada nisu identifikovani. S time sam izašao pred sud i tražio ekshumaciju. Međutim, sudija je na moje čuđenje rekao da ćemo to kasnije i na kraju je odbio. Proverio sam i doznao da su mu to iz SDB-a sugerisali jer su u tim jamama 1945. sahranjeni ostaci poslednje vlade NDH, na čelu s doktorom Mandićem”, ispričao je Nobilo.
Nikola Mandić je bio pravnik i imao je 86 godina kada je streljan, 84 kada ga je ratni zločinac Ante Pavelić u septembru 1943. postavio na marionetsku dužnost predsednika vlade. O lokaciji o kojoj govori Nobilo, ranije je govorio i Željko Olujić, branilac Andrije Artukovića, a poznata je i ustaškoj emigraciji. Razlika je jedino u tome što Nobilo tvrdi da u toj jami leže i stotine žrtava ustaškog terora, dok ustaška emigracija tvrdi da do ekshumacije nije došlo jer komunisti nisu želeli da mesto poslednjeg počivališta zločinaca iz Pavelićeve vlade postane mesto hodočašća.
Nije mogao biti optužen za genocid
Uglavnom, za genocid koji je sprovodio Pavelić, njegova vlada i kompletan aparat NDH, Artuković nije mogao biti optužen.
„Pravno to nije bilo moguće. Konvencija koja je definisala genocid donesena je 1949, mi smo je ratifikovali 1951. i uveli u Kazneni zakon. Po načelu legaliteta, kazneni zakoni ne važe unazad. Mi smo zato u obrazloženju optužnice vrlo jasno govorili o genocidu prema Srbima, Romima, Jevrejima. To je u nekoliko navrata ponovljeno i mi smo izvodili svedoke pod firmom da želimo rasvetliti ambijent u kojem su se događaji dogodili. Mi smo faktički ocrtavali karakter NDH. Ja se sećam da smo dovodili svedoke koji su govorili o oblicima genocida. Meni je Artuković priznao da je sa Stepincem govorio o prelasku pravoslavaca u katoličku veru, a to je takođe jedan oblik genocida. Govorili smo i o možda najblažem obliku genocida, iseljenju u Srbiju. Sve su to oblici genocida”, ispričao je Nobilo.
On tvrdi da je namera jugoslovenskih vlasti bila da se suđenjem Artukoviću i prikazivanjem pravog karaktera genocidne NDH primiri nacionalizam koji je na kraju i doveo do raspada SFRJ.
