Film „Ostrvo“ (2006) Pavela Lungina nije samo ostvarenje koje je osvojilo najveće nagrade u ruskoj kinematografiji, već i kulturni fenomen koji je uspeo da izazove duboku raspravu o duhovnosti, moralu i prirodi pokajanja. Dok ga jedni vide kao savremeni manifest pravoslavne umetnosti, drugi ga posmatraju kao kritiku institucionalne religije. Ali možda najvažnije pitanje nije šta film „jeste“, već šta on „postaje“ u dodiru sa svojom publikom, tako da ni nakon skoro dve decenije od svog nastanka nije izgubio ni gram jačine u porukama koje smo mogli iz tog filma da dobijemo.
„Ostrvo“ nije klasičan religiozni film, iako je radnja smeštena u manastiru i oslikan pravoslavnom simbolikom i duhom. To je film koji govori o ljudskim slabostima i dubokim unutrašnjim borbama kroz prizmu greha i pokajanja. Ipak, ono što ga čini posebnim je način na koji uspeva da ogleda savremenu ljudsku prirodu. Kroz lik jurodivog monaha Anatolija, film pokazuje kako se čovek bori sa osećajem krivice, po trnovitom putu iskupljenja. Umesto da bude „pravoslavni film“ koji sledi utvrđene kanone, „Ostrvo“ prelazi granice religije i ulazi u sveopštu priču o moralu i grešnosti čoveka.
Jedna od najprovokativnijih tema filma je odnos između duhovnog autoriteta i ljudske slobode. Otac Anatolij, kao duhovnik, često preuzima ulogu koja ulazi u „sivu zonu” između vodiča i manipulatora. Njegovi postupci, od odbijanja da blagoslovi abortus do nametanja radikalnih životnih odluka, postavljaju pitanje: gde je granica između ljubavi prema bližnjem i kontrole nad njegovim životom?
Ova dinamika između duhovnog i ljudskog navodi publiku da razmišlja o moći koju jedan monah može imati, ali i o odgovornosti koju ta moć nosi.
Centralnu ulogu u uspehu filma neosporno nosi Petar Nikolaevič Mamonov (1951-2021), jedna od najkontroverznijih i najfascinantnijih figura ruske kinematografije ali i kulture uopšte. Kao čovek koji je počeo karijeru u pank muzici, Mamonov je bio osnivač kultnog benda „Zvuki Mu“, koji je definisao rusku muzičku alternativnu scenu osamdesetih godina. Njegova muzika, poznata po eksperimentalnom zvuku i provokativnim tekstovima, predstavljala je otvorenu pobunu protiv sovjetskog sistema.
Međutim, krajem devedesetih, Mamonov se potpuno okrenuo veri i životu u samoći. Živeći u selu daleko od gradskih gužvi, postao je duboko pobožan, a ta transformacija je u velikoj meri oblikovala i njegove kasnije glumačke uloge. U „Ostrvu“, Mamonov ne igra samo lik oca Anatolija, on proživljava sopstveni duhovni put, što filmu daje autentičnu snagu i dubinu.
Film se ističe jednostavnošću i asketizmom koji ne ostavljaju prostora za spektakularnost ili preterivanje. U tom asketskom mozaiku, publika je primorana da se fokusira na suštinu: greh, iskupljenje i ljudsku slabost.
Režiser Pavel Lungin, poznat kao čovek liberalalne političke orijentacije na jedan gotovo neobičan način stvara svet koji je istovremeno i surov i topao.
Scenarista Dmitrij Soboljev priznao je jednom prilikom da nije „crkven čovek i baš uzoran vernik“, ali je uspeo da u centar priče postavi glavno pitanje koje prevazilazi verske okvire: kako oprostiti sebi? Čak i ako Bog oprašta, ostaje pitanje kako živeti sa samim sobom.
Mamonov u Srbiji – filmovi koji su nas zadivili
Ljubitelji ruske kinematografije u Srbiji imali su priliku da vide Mamonova u nekoliko značajnih filmova. Pored „Ostrva“ (2006), izdvajaju se sledeći filmovi:
„Taksi bluz“ (1990) – Drama o složenim ljudskim sudbinama u kojoj Mamonov prikazuje nervoznog saksofonistu, boreći se sa sopstvenim demonima.
„Car“ (2009) – Još jedan film Pavela Lungina, u kojem Mamonov tumači lik Ivana Groznog, prikazujući ga kao vladara na ivici ludila.
Njegove uloge uvek nose prepoznatljiv pečat, a to je neopisivo jaka emocija, što ga je i gurnulo u red najvećih savremenih ruskih glumaca.
Na kraju, „Ostrvo“ nije samo film, to je provokacija koja poziva gledaoce da preispitaju svoja uverenja, moralne stavove i odnose prema svojoj pravoslavnoj veri. Poruka koju nosi nije jednostavna, niti se uklapa u jedan unapred zadati kalup. Umesto toga, film postavlja neka pitanja na koja svako od nas mora sam da odgovori.
Film se, poput monaha Anatolija, nalazi negde između svetosti i grešnosti, između teologije i umetnosti. I upravo u tom prostoru, „Ostrvo“ pronalazi svoju najveću snagu kao delo koje nas primorava da razmislimo ne samo o onome šta gledamo, već i da budemo iskreni sami sa sobom.
Dušan Opačić
