Šta poručuju Ivan Krastev, Timoti Garton Eš i Mark Leonard u novom izveštaju Evropskog saveta za spoljne poslove
Evropski savet za spoljne poslove (ECFR) sproveo je treće po redu, godišnje istraživanje kojim je obuhvaćeno 28.500 ljudi u 24 zemlje sveta. Četiri nalaza su najvažnija. U lamentu zbog ponovnog Trampovog izbora, Evropljani su ostali „praktično sami“. Zatim, sa Trampom na čelu, smatraju mnogi ispitanici, SAD postaju „normalna“ velika sila. Treće, veruju da će novi-stari predsednik okončati ratove u Ukrajini i na Bliskom istoku. I četvrto, da je Evropska unija (EU) kadra da nastupa na jednakoj ravni sa SAD i Kinom.
Od Indije i Kine do Turske i Brazila, više je onih koji misle da će Tramp biti dobar, nego loš: kako za Ameriku, njihovu zemlju tako i za mir u svetu. Jedini izuzetak van Evrope u ovom smislu predstavlja Južna Koreja, koja kao demokratija i dugogodišnji američki saveznik zavisi od vojne pomoći Vašingtona.
Ljudi vole pobednike, pretpostavljaju autori, i zato Trampa podržavaju van SAD. Pritom, svet koji ga dočekuje još više se promenio u odnosu na 2016. godinu: ovo je vreme „transakcijskih“ režima u kome se principi demokratije svesno zanemaruju ako postoji interes koji preteže.
Napuštanje „monogamnih brakova“
Prisetićemo se da je u prethodnom izveštaju ECFR (takođe prikazanom u Novom magazinu) konstatovan a la carte svet, u kome velike i srednje sile napuštaju, kako su se autori izrazili „monogamne brakove“ iz perioda hladnog rata ne bi li ostvarile konkretan nacionalni interes.
Slabost političkog Zapada nigde nije očiglednija nego u „dramatičnom neuspehu da globalno izoluje Moskvu nakon ruske invazije na Ukrajinu“. Za mnoge, Rusija (osta)je saveznik ili neophodan partner uprkos tome što tri godine vodi rat u Ukrajini. Ovo je naročito tačno u Indiji i Kini, gde je broj onih koji Rusiju smatraju saveznikom čak porastao u odnosu na januar 2023. godine.
U Saudijskoj Arabiji, Južnoj Africi i Turskoj većina očekuje da će globalni uticaj Rusije rasti u narednoj deceniji; slično misli polovina ispitanika u Brazilu i Indoneziji. Autori poentiraju: važno je da rat koji ste započeli ne izgubite.
Dok odnosi Kine i Rusije jačaju, u meri da ih autori nazivaju novom antante cordiale, tek svaki peti Evropljanin SAD vidi kao saveznicu. Dok je poverenje građana EU u SAD dodatno opalo, na drugoj strani Atlantika udeo onih koji Uniju smatraju „neophodnim partnerom“ porastao je sa četvrtine na trećinu.
Naročito je zanimljiv deo izveštaja u kome autori razmatraju kako će sve Tramp biti dočekan. U prvoj grupi su „velkomeri“, koji njegovu pobedu smatraju dobrom kako za Amerikance tako i „mir u svetu“. Ovaj stav je rasprostranjen u Indiji i Saudijskoj Arabiji, a popularan u Rusiji, Južnoj Africi, Kini i Brazilu. Sasvim na drugoj strani su tzv. „Never Trumpers“ („Nikad Trampovci“), pre svega u Evropi (zanimljivo i Velikoj Britaniji, gde polovina ispitanika izražava ovakav stav).
Poboljšanje s Kinom?
Negde u sredini su tri pristupa koja se razlikuju samo u nijansama. U Kini, ali i Švajcarskoj i Ukrajini, ispitanici sumnjaju da će Tramp biti dobar za Amerikance, ali veruju da će sa njegovim izborom tekući sukobi biti privedeni kraju. Zatim, u Turskoj, Indoneziji, Južnoj Africi, Brazilu i Ukrajini puno je onih koji veruju da će SAD pod Trampom napustiti aktivnu globalnu ulogu.
Najzad, imamo građane koji ostaju rezervisani u odgovoru na pitanje šta Tramp može značiti za američke građane ili za mir u svetu. Posredi je stav „čekaj i vidi“, najčešći u Ukrajini i Rusiji – a to su dve zemlje koje imaju „dobar razlog da izbegnu preuranjene zaključke o Trampu“.
Novi-stari predsednik preuzeće dakle još jednom kormilo najjače sile sveta. Glavni konkurent, veruju ispitanici, biće mu Kina – koja to još može postati. Iznenađujuće (za autore, ali i nas) jeste da uprkos konsenzusu u SAD o tome da Kina predstavlja stratešku pretnju, većina Amerikanaca veruje da će odnosi Vašingtona i Pekinga poboljšati u narednih pet godina. Kinezi se takođe nadaju da će bilateralni odnosi ostati stabilni ili biti bolji. Stav koji preovladava je da bi Trampov dolazak mogao da ublaži tenzije.
Ali stvarna privlačnost drugog mandata koji Tramp ove nedelje započinje, jeste u obećanju mira.
U većini zemalja „najveći deo javnog mnjenja smatra Trampa mirotvorcem“. Mnogi – posebno u Indiji, Saudijskoj Arabiji, Rusiji, Kini, Južnoj Africi i samim SAD – očekuju da će njegova administracija privesti kraju trenutne sukobe. Naročito je zanimljivo kako se menjalo mišljenje u samoj Ukrajini. Za samo šest meseci, preostala je samo trećina onih koji veruju da je pobeda još uvek moguća. Većina sada kaže da očekuje kompromisno rešenje.
Međutim i oni Ukrajinci koji misle da sa Trampovim povratkom mir postaje verovatnijim ne slažu se oko toga kako će se rat završiti. Rekli smo kako jedna trećina njih očekuje da Ukrajina dobije rat. Ipak, većina očekuje da se rat završi kompromisnim rešenjem: prihvatili su da je povratiti celokupnu teritoriju u doglednoj budućnosti verovatno nemoguće; ali su zadržali nadu da bi se teritorija pod kontrolom Kijeva mogla pridružiti zapadnim institucijama.
Rečeno nas vodi pitanju, šta će sada EU. Evropljani su, rekosmo, „gotovo sami“ u sentimentu prema Trampu. Povratak američkog predsednika znači nove podele na Zapadu, ne samo između SAD i Evrope (i drugih američkih saveznika), već i unutar EU. Među 11 zemalja članica obuhvaćenih istraživanjem preovlađuje pozitivan sentiment – njihovi lideri prirodno neće želeti da se konfrontiraju Vašingtonu.
One koji veruju u jedinstvenu EU ohrabriće tri nalaza. Prvo, građani su svesni da u odnosu na SAD i druge sile imaju odvojene interese. SAD su možda i dalje (glavni) prijatelj, a Rusija (glavni) neprijatelj, ali su Turska, Kina ili pak Indija „neophodni partneri“. Drugo, ljudi širom sveta vide EU kao „veliku globalnu silu“, sposobnu da se ravnopravno nosi sa SAD i Kinom.
(Zanimljivo je da su oni koji najmanje veruju u evropsku moć sami Evropljani.) I treće, EU se „otvara“ horizont bližeg partnerstva sa zemljama poput Brazila, Indije i Južne Afrike, čiji građani Uniju vide kao „moćnu“. Upravo ovo pokazuje nedavno sklopljen trgovinski sporazum EU-Merkosur. Turska, kao „veoma popularna srednja sila“ morala bi da postane jedan od „najhitnijih prioriteta EU“, smatraju autori.
Pomireni da nastupa neko drugačije vreme, autori iznose odgovarajući zaključak. „Umesto da se predstavlja kao moralni arbitar ponašanja svih drugih, Evropa bi trebalo da izgradi domaću snagu i traži nova bilateralna partnerstva kako bi odbranila sopstvene vrednosti i interese u transakcionom svetu“.
