Архиепископ Анастасије Јанулатос (1929-25.1.2025) за нас је био глас једног доброг, срдачног, љубећег хеленског Православља, необиљеженог хеленорасизмом. Изврстан религиолог, познавалац нарочито ислама, припадао је оном покољењу богослова којима су времена дала благослов и бреме обнове црквеног живота комунистичком репресијом уништених и поништених цркава.
Албанску Православну Цркву обновио је из порушених темеља, из трагова постојања осталих након Енвера Хоџе. Задатак обнове и сабирања није се код њега заустављао само у Драчу, Валони, Скадру. Истински васељенски карактер његове добродушне личности изливао се увијек преко граница, у православни свијет. Дружио се и сарађивао са Митрополитом Амфилохијем, Владиком Атанасијем, људима истог Духа и васељенскости, истог бремена и благослова.
Саборност као начин деловања
Када се хеленско Православље, по налогу Запада, окренуло мешетарењу душама на просторима древне Русије, у Украјини, архиепископ Анастасије предлагао је саборна рјешења која би оцијенила и подржала читава Црква, од краја до краја васељене, а не само сабор у једном истанбулском предграђу. Тај разумни и канонски предлог изложио га је нападима плаћених медија и амбициозних удворица НАТО Православља. Он их је подносио смиреношћу човјека у Христу који познаје смисао Саборности изван једне расе и народа. То што је разумио Србе и Русе већ га је обиљежило као „човјека Москве“ у суженој свијести оних који не разликују новохеленски фолклор и васељенско Православље. Он је, међутим, био истински васељенски архиепископ по своме духу и љубави.
Одбио да присвоји српске светиње
На све предлоге да се АПЦ укључи у пројекат илиризације и отимања српских светиња на Косову и Метохији одговарао је одлучно негативно. „Док сам ја жив, Албанска Црква неће посезати за српским светињама“ говорио је Митрополиту Амфилохију. И заиста: ма колико се Албанци и Срби не разумијевали и сукобљавали, архиепископ Анастасије је чинио да Православље у Албанији не пристане на агресију приштинских и тиранских новопечених политичара и њихових отимачких захтијева. Након његовог упокојења видјећемо колико ће та обновљена Црква и млада нација имати истинољубља да не посегну за Дечанима и Грачаницом.
Са упокојењем тиранског архиепископа васељенског Духа полако одлазе гласови свеправославне саборности и разумијевање. Нека га Богочовјек упокоји међу заслужне и велике Апостоле Љубави. И нека плодови његове Доброте наставе путем који им је Христом показао.
