Početna » Društvo » Ničeov ideal nadčoveka

Vladika Nikolaj Žički

Ničeov ideal nadčoveka

Niče i Dostojevski su naši savremenici, iako su obojica već u grobu. Niče je u grobu od pre deset, a Dostojevski od pre trideset godina. Oni su naši, dakle, i temporalno kao što su naši i duhovno, idejno, pisao je Sveti Vladika Nikolaj Žički.

Ne nazivam ih našim zato što su naši duhovni vođe ili što smo mi njihovi učenici i sledbenici; ne, već zato što su oni najizrazitiji predstavnici duhovnih težnji i nastrojenja naše epohe. Oba su pesnici – mislioci, mada ni jedan od njih nije ni pesnik ni mislilac u običnom, konvencionalnom smislu te reči. Oni su, kao pesnici i mislioci, revolucionari.

Stvorili su poseban stil, posebne književne forme, s posebnim sadržajem. Stil, oblik i sadržaj njihove poezije predstavljaju revoluciju u evropskoj i ruskoj literaturi najnovijeg vremena. Kao mislioci, Niče i Dostojevski nisu metafizičari, već etičari, tj. određivači moralnih vrednosti, tvorci novih moralnih ideala. Ničeov ideal je nadčovek, a Dostojevskog ideal – svečovek.

Dubinska analiza ideala

Pogledajmo pobliže ova dva ideala. Niče izdiže svoj ideal potpuno van okvira morala. Njegov ideal nije dobar čovek, već jak čovek. U „Genealogiji morala“, Niče pride izrazu bonus (dobar) značenje ratoboran, kako je to prvobitno imalo u starom Rimu.

Dobar čovek je opšte usvojeni moralni ideal, a dobar je onaj ko se što svesnije i skrupuloznije pokorava opšte priznatim moralnim zakonima. Jak čovek, s druge strane, ne samo da ne označava savest i skrupuloznost u vezi s opšte priznatim moralnim zakonima, već, naprotiv, apsolutno prezire i ignoriše iste. Što je veće prezrenje ovog jakog čoveka prema moralnim zakonima ljudskog društva, to on više zaslužuje naziv nadčoveka – to je bliže idealu.

Neganje morala

Nadčovek sadrži tri negacije: negaciju morala, negaciju ljudi i negaciju sebe. Negira moral zato što se pomoću morala drže u životu „mnogi-premnogi“, koji su se toliko namnožili da su postali „zemljina bolest“, da zemlja od toga zaudara.

Moral za nadčoveka nije ništa drugo do odbrana i zaštita onih premnogih koji nemaju svoje lične snage da se brane i štite. Moral je ograničenje lične moći i suzbijanje „volje za moć“.

Rečju, nadčovek je protiv morala, jer je moral protiv nadčoveka; nadčovek negira moral zato što moral negira njega.

Nadčovek negira, dalje, i ljude. Treba ljude savladati i pregaziti, jer oni nisu cilj, no samo sredstvo života na zemlji. Oni su sredstvo, most kojim se dolazi do nadčoveka. Ljudi su brojna veličina, brojna snaga, čije održanje garantuje moral. Tu brojnu veličinu treba savladati i pregaziti, jer ona nije u samoj stvari nikakva veličina, koja imponuje.

Veličina koja imponuje to je jedinica, jedna moćna i snažna jedinica. Veliki je onaj čovek, koji u odnosu prema drugim ljudima projavljuje moć, a ne ljubav. Veliki je onaj, ko negira sve ljude ispod sebe i oko sebe.

Nadčovek negira, najzad, i samoga sebe. Zaratustra želi da svaki dan samoga sebe savlađuje i preživljuje, tj. da negira sebe svakog dana, da bi se tako stalno uzdizao nad samim sobom. Nadčovek naročito nepoštedno negira sebe, kada hoće da u sebi negira čoveka, kada primeti kod sebe „slabost“, tj. naklonost ka ljudima, ljubav ili sažaljenje prema ljudima i želju za ljudima i njihovim društvom.

Današnji moral je robovski moral

Niče odriče vladajući moral, moral ljubavi i pravde, kao štetan po moćne ljude i kao nametnut od nemoćnijih moćnijima. Nije ovaj današnji, evropski moral vladao uvek u svetu. Današnji, evropski moral, jeste „robovski moral“, koji je stupio u život, kada je unižen i srušen jedan bolji moral – „gospodarski moral“.

Ovaj gospodarski moral postojao je u staro vreme, kod „otmenih rasa“, u koje Niče ubraja svet Homerovih pesama, germanskih Nibelunga, skandinavskih vikinga i stari Rim – Rim na prvom i najistaknutijem mestu. Taj moral nije zaboravljao osnovni duševni ton otmenih rasa.

A ovaj osnovni ton duše njihove sačinjavala je „blonde Bestie“, riđa bestija, večno žudna „plena i pobede“. Niče hoće da kaže da su te stare otmene rase živele životom punijim i slobodnijim, jer su njihovi prirodni instinkti, po Ničeovom mišljenju, bili daleko jači i opredeljeniji nego kod neotmenih, nekulturnih rasa.

Rim i Judeja

Silnu i neodoljivu „volju za moć“ imali su stari Rimljani – volju za borbu i pobedu, za pokorenje slabijih i vladu nad slabijim. Njihov instinkt za gospodarstvom nad drugim narodima kroz celu njihovu istoriju ostao je snažan i nestešnjen.

Reakcija protiv njihovog gospodarskog morala pojavila se u jednoj od provincija rimskih – u Judeji, s propovedju o „robovskom moralu“. Robovski moral postojao je kod Jevreja i u Starom zavetu, pre Hrista. To je bio moral malih ljudi, kojih je bilo mnogo, moral milosrđa i ustupaka i samoograničenja i samouništenja moći.

U Rimu je živela jedna gospodarska rasa, u Judeji jedna robovska rasa. S Jevrejima počinje „ustanak robova“ u moralu. Taj ustanak je ciljao oslabljenje i uništenje gospodarskog morala „otmenih rasa“.

Otuda Rim i Judeja predstavljaju dve protivpoložnosti. Duh rimski i duh jevrejski dva su sasvim suprotna duha. Borba između ta dva duha, ili, drugim rečima, borba između Rima i Judeje – to je istorija sveta do sad.

Gospodari su vodili borbu u ime svoga prirodnog prava, tj. u ime svoje moći, robovi su vodili borbu u ime milosrđa i u ime svoje transcendentne, nadzemaljske, nadprirodne pravde. Robovi su pobedili gospodare, Judeja je likovala nad Rimom.

Poraz gospodskog morala

Poslednja pak i odsudna pobeda robova nad gospodarima došla je s Hristom. Hristos je samo rasplamteo i fanatizirao ustanak robova, davši mu nove hrane. Hristova crkva, koja se potom organizovala, imala je samo jedan cilj: uništenje gospodarskog morala u svetu.

Ona je u trijumfu hodila tome svome cilju, iako su Rimljani vodili u početku očajnu borbu protiv nje. To je, po Ničeu, bila borba otmenih ljudi sa narodom ili robovima ili stadom.

Mali i nemoćni ljudi organizovali su se protiv velikih i moćnih. Svojim brojem i svojim fanatizmom pobedili su oni prvi. Na mesto Rima imperatorskog došao je Rim plebejski; na mesto mača, koji je dotle simbolizovao sav moral, došla je maslinova grančica.

Poraz gospodarskog morala ubrzo je prestao biti nesrećom samih Rimljana; on se uskoro rasprostro po celome svetu. Arijski narodi, još nekultivisane Evrope, koji su živeli u šumama oko Rajne i Dunava, svojim divnim gospodarskim moralom, hraneći „die blonde Bestie“ u sebi do prezasićenosti, položili su najzad svoje krvavo oružje pred krstom, usvojili su robovski moral i počeli su ukroćavati svoju „riđu bestiju“.

Pojam dobra i zla

Cela Evropa, a za njom i ceo svet, je pokleknuo pred krstom i time stupio u zaveru protiv gospodarskog morala.

Tako se završila najstrahovitija borba u istoriji sveta, borba o prevlast između dva morala, morala gospodarskog i morala robovskog. Narod je pobedio svoje gospodare i sankcionisao svoj moral.

Pojam o dobru i zlu tako se izmenio u celome kulturnome svetu. Pojam „dobar“ ne znači više hrabar i ratoboran, kao što je značio u početku, no poslušan i miroljubiv i krotak. Pojam „moral“ značio je nekad moć, danas pak on znači slabost.

Čovek, koji je nekad bio veličanstveni i krvavi divlji zver, u vreme gospodarskog morala, postao je danas jedna pitoma, jedna obična, domaća životinja. Lav je ukroćen i obraćen u jagnje. Vrlina osvetoljublja obratila se u svoj kontrast, u vrlinu neosvetoljublja.

Čovek „crv“, koji puzi, koji oprašta, koji se ne sveti, koji se žrtvuje za druge, koji se uzdržava, koji trpi, istaknut je danas kao „Ziel und Spitze“; takav čovek postao je danas „smisao istorije“. Današnji život čovečanstva i sva današnja kultura, prvenstveno kultura evropska, teži sve više potpunom dostignuću takvoga cilja i ostvarenju takvoga smisla istorije.

„Kob Evrope“

Sva savremena evropska kultura teži da čoveka učini boljim. „I nema sumnje, čovek postaje sve bolji“, misli Niče. I po njemu baš „u ovome leži kob Evrope“, jer bolji u smislu savremenom, evropskom i kulturnom znači „utančaniji“, „dobrodušniji“, „pametniji“, „udobniji“, „mediokritetniji“, „ravnodušniji“, „kineskiji“, „hrišćanskiji“.

Niče je u očajanju, što vidi, da savremeni čovek postaje sve bolji i bolji u ovome smislu. I u očajanju svome napada on furiozno sve one, koji odobravaju i podržavaju postojeći tok stvari zajedno sa plebejskim, robovskim moralom. On napada naročito hrišćansku crkvu, kao organizaciju robovskog morala par excellence.

On napada engleske filosofe i moraliste, koji su svojim sistemima opravdali plebeizam u istoriji i u moralu. Berkli i Spenser izloženi su napadima Ničeovim više no ostali, jer oni su više no ostali bili advokati mrskoga mu plebeizma.

„Ustanak robova“

Niče napada savremenu demokratiju i socijalizam kao monstrum, koji je tobož došao u sukob sa hrišćanskom crkvom, no koji u stvari ide još dalje od ove u uništenju gospodarskog morala i u plebeiziranju i vulgaliziranju sveta.

Hrišćanska crkva imala je bar jednoga čoveka sa gospodarskim moralom, papu Bordžiju, koji je pogazio sav hrišćanski moral, demokratija pak nije imala nijednoga.

Demokratija u suštini znači larmu i protest i ustanak protiv gospodarskog morala – ustanak robova. Prvi ustanak robova bio je u Judeji, u staro vreme, drugi je bio u Francuskoj, u vreme Revolucije.

„Nikad se na zemlji nije čulo više jubelovanja ni više oduševljene larme!“ – do u vreme francuske revolucije, kada se i „poslednja politička otmenost“ Evrope srušila.

I usred toga jubela i oduševljenja desilo se nešto, najčudnije i najneočekivanije („das Ungeheuerste und das Unerwartetste“). Antički ideal ovaploćen sa nečuvenim sjajem stupi pred oči i svest čovečanstva.

Napoleon

To je bio Napoleon, ova „sinteza od nečoveka i nadčoveka“. Napoleon je jedini čovek u novijoj istoriji, na kome Niče može da zaustavi svoj pogled i svoju pažnju bez odvratnosti i gnušanja.

Napoleon je jedina tica grabljivica usred jaganjaca. A Niče drži stranu ticama grabljivicama protiv jaganjaca. On misli, da ne treba uzeti za zlo jaganjcima što se ljute na tice grabljivice, kao što ne treba uzeti za zlo ovima, što odnose jaganjce.

Jaganjci mogu s pravom reći: „Ove tice grabljivice su zle, i što je neko manje tica grabljivica, a više njena protivpoložnost, više jagnje, zar on nije utoliko bolji?“ Grabljivice mogu na to samo odgovoriti: „Mi se ni najmanje ne ljutimo na ove dobre jaganjce, mi ih, šta više, volimo, ništa nije ukusnije od jednoga nežnoga jagnjeta“.

Zaključak: od moći se ne može zahtevati, da ona bude nemoć, niti se od nemoći može zahtevati, da ona bude moć. Svak mora ostati ono što je.

Sadašnji čovek je na zemlji nemoć, a njegov moral samo je protekcija nemoći. „Mi smo umorni od čoveka“ „Wir sind des Menschen mude“, uzvikuje Niče u svojoj Genealogiji Morala, a u svome docnijem delu, u Zaratustri pokušava da stvori jedan nov tip, jedan, da se tako izrazimo, naročiti organizam, uzvišen nad čovekom i nad moralom.

(Nastaviće se…)

Izvor: Svetosavlje

Pripremila redakcija Kompas info
Povezani članci:

Portal Kompas Info posebnu pažnju posvećuje temama koje se tiču društva, ekonomije, vere, kulture, istorije, tradicije i identiteta naroda koji žive u ovom regionu. Želimo da vam pružimo objektivan, balansiran i progresivan pogled na svet oko nas, kao i da podstaknemo na razmišljanje, diskusiju i delovanje u pravcu boljeg društva za sve nas.