Горан Радовановић, један од најзначајнијих савремених српских редитеља, враћа се на велика платна са својим новим филмом „Баук“, емотивном причом која се дубоко укорењује у колективно сећање српског народа. Овај играни филм, који је светску премијеру имао у главном такмичарском програму 46. међународног филмског фестивала у Москви, скреће пажњу јавности на неизбрисиве ожиљке које рат оставља на невине, а премијера у Србији на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи изазвала је снажне реакције и емоције међу публиком.
Радња филма смештена је у пролеће 1999. године, у време када је НАТО бомбардовање паралисало свакодневицу у Србији. Главни јунак је осмогодишњи Сава, дечак који са мајком живи у београдском солитеру. Њихова свакодневна рутина одједном бива прекинута злокобним звуком сирена и експлозија. Савин отац је физички одсутан, ради као морнар на теретном броду и плови по светским морима, али у атмосфери рата, његово одсуство постаје симбол свих очева и мужева који су, у једном или другом смислу, изгубљени или одвојени од својих породица. Мајка, коју игра сјајна Сара Климоска, постаје стуб породице и слика жене која у тешким временима преузима улогу заштитника и ослонца.
Савино детињство, које је већ било обележено очевим одсуством, сада постаје још сложеније услед рата. Његова школа је затворена, а склониште у згради постаје привремена стварност у којој се страх и неизвесност стално испреплићу. Радовановић са изузетном пажњом осликава осећај беспомоћности који обузима становнике Србије, али оно што „Баук“ издваја је како тај осећај проживљава једно дете. Савина прва љубав према девојчици Милици, ћерки локалног свештеника, представља бег у нормалност која брзо нестаје, јер Милица са својом породицом напушта земљу, остављајући Саву са новим таласом емоционалних губитака.
Улога Саве, коју маестрално тумачи млади глумац Јакша Прпић, носи целу причу и показује нам како се детињство може трансформисати под теретом бруталне стварности. Режисер у фокусу држи Савину промену, његову транзицију од невиног дечака до особе која полако схвата размере страха и губитка око себе. Савина емотивна реакција на дешавања није бурна, већ тихо разорна, баш као и сам рат.
Велики глумачки ансамбл, који поред Прпића и Климоске чине и водећа имена српског филма попут Војина Ћетковића и Милоша Биковића, додаје филму додатну тежину и кредибилитет. Ћетковић, у улози Савиног оца, приказује лик човека који је физички одсутан, али чије присуство осећамо кроз све кадрове – попут сенке која прати породицу. Биковић, иако има спорадичне сцене, успешно дочарава дух времена и контраст између оних који су отишли и оних који су остали.
Филм „Баук“ траје 95 минута и током тог времена успева да нас увуче у сложен свет, где су највећи изазови како се носити са стварношћу коју не разумеш у потпуности. Радовановићев филм не поставља велика политичка питања, нити се труди да рационализује рат, већ нас води кроз свет детета које само жели да свет око њега поново буде нормалан. Ова дубоко лична перспектива чини „Баук“ једним од најмоћнијих ратних филмова из угла дечије психе.
Београдска премијера филма заказана је за октобар 2024. године, а већ сада је јасно да ће овај филм заузети значајно место у српској кинематографији, као сведочанство једног од најтежих периода новије историје, виђеног кроз очи најмлађих.
