Mistika predstavlja doživljaj večnosti, osećanje najviše stvarnosti i saznanje o tajanstvenoj Suštini koja stoji iznad tekućeg potoka vremena, iza granica materijalnog sveta, ali istovremeno prodire u tu materijalnost i osvetljava je.
Mistika je doživljaj tajanstvenog susreta sa Onim koji je nedostižan ljudskoj misli, nedostupan telesnim osećanjima, neizreciv rečima; sa Onim koji je istovremeno blizu nas i beskonačno daleko, koji nas traži, ali želi da i mi tražimo Njega. On je najveća sreća za čoveka, ali da bismo Ga zadobili, potrebno je da se odreknemo sebe i pokorimo Mu svoj duh. Ako pitate mistika za ime Božije, on će reći: prvo ime je Onaj Koji Jeste, a drugo – Nepostižni.
Religija je neodvojiva od mistike; ona se obraća celoj ličnosti čoveka, otkrivajući put i sredstva za večno bogopoznanje. Osnova religije je Otkrovenje, koje se prima kroz veru. Religija pruža znanja koja se potvrđuju mističkim iskustvom. Vera otkriva Boga kao Ličnost i određuje uslove pod kojima se konačno možemo sjediniti sa beskonačnim kroz ozarenje Božanskom Svetlošću.
Otkrovenje se obraća trima silama duše: razumu – dogmatikom, volji – zapovestima i pravilima Crkve, osećanjima – bogosluženjem i molitvom.
Mistika je jezgro, srce religije. Bez mistike, religija se raspada: dogmatika postaje filosofija, moralnost (zapovesti) postaje društveni moral, a bogosluženje – estetika; bez mistike, Crkva postaje samo socijalno-istorijski institut.
Bez religije (ovde se misli na Pravoslavlje), mistika ostaje subjektivno amorfno stanje; a kako duhovni svet sadrži duhovno zlo koncentrisano u palim anđelskim suštinama, mistika van religije ili mistika sjedinjena sa lažnim religijama vodi čoveka ka demonizmu.
Zato je za nas važna pripadnost Pravoslavnoj Crkvi – najvišem kriterijumu duhovne istine. Teosofija i ekumenizam predstavljaju dobrovoljno razoružavanje pred silama kosmičkog zla i demonske laži.
Pravoslavna mistika je zasnovana na osećaju tajne i poštovanju prema Tvorcu sveta, a u nekom smislu i prema Njegovoj tvorevini, u kojoj mistik vidi senke Božanstva. Mistika je neraskidivo povezana sa asketizmom.
Prvorodni greh, koji je porazio celo čovečanstvo, projavljuje se u demonskim impulsima i strastima. Čovek je kombinacija dobra i zla, uzvišenog i prizemnog. On je u stalnoj unutrašnjoj borbi sa samim sobom. On je raskršće tamnih i svetlih sila koje deluju na njegovu dušu. Njegova volja je nalik na magnet koji se koleba između dva pola – dobra i greha. Njegovo srce je dragoceni kamen koji može podariti Bogu ili predati satani. Zato je mistiku neophodan asketizam i poslušnost Crkvi. Bez asketizma, koji ukroćuje strasti ljudske prirode, i bez poslušnosti Crkvi kao izvoru osvećenja, on ostaje bez pomoći Blagodati – te jedinstvene sile koja je sposobna da obuzda demonske impulse u čovekovoj duši.
Katolicizam je izopačio shvatanje prvorodnog greha i time je uspavao čoveka. Asketizam je sveden na minimum, ostavljen samo retkim monaškim redovima. Protestantizam, pak, na asketizam obično gleda kao na patologiju. Katolicizam je razrušio zidove asketike, a protestantizam je odneo poslednje kamenje za izgradnju svetovnih staništa. On je asketizam zamenio drugim pojmovima: umerenosti, poretkom i štednjom.
U katolicizmu i protestantizmu mistika je uništena ili deformisana. U jednom slučaju, zamenjena je moralom, u drugom je zadobila okultni karakter. U naše vreme postaju popularni različiti okultni pokreti i škole.
Čovek koji je izgubio ili izopačio svoje mističko osećanje svodi religiju na moral, i zbog toga ne može shvatiti razliku između Pravoslavlja, katolicizma i protestantizma. Njemu se sve čini kao istorijske tradicije, i uzrujava se zbog toga što se hrišćanske konfesije, a zatim i sve religije, ne bi ujedinile na osnovu zajedničkih moralnih principa.
Veru u Pravoslavlje, kao jedinstvenu mogućnost istinskog, blagodatnog bogoopštenja, smatra deficitom ljubavi prema ljudima, konfesionalnom gordošću, mračnjaštvom, a u nekim slučajevima i zločinom protiv čovečanstva. Ako zlatar ne može razlikovati dragocene metale i kamenje, i ako tvrdi da su jednaki, nazvali bi ga neznalicom. Najviše znanje zlatara ogleda se u umeću razlikovanja osobina materijala i određivanju njihove vrednosti.
Ako se čoveku svi predmeti čine obojeni u jednu boju, to ne govori o širini pogleda, već o bolesti vida. Ako bi neko izjavio da među filosofskim sistemima nema razlike, da se svi podudaraju u glavnom, nazvali bi ga neznalicom koji nije upoznat sa različitim filosofskim postulatima.
Ovde utvrđujemo da je bez mistike nemoguće shvatiti i oceniti Pravoslavnu veru, i da čovek lišen mistike neće biti Pravoslavac, kako sebe smatra, već teozof ili racionalista pravoslavnog obreda.
Nemoguće je bez mistike i asketizma osetiti stvarnost pravoslavnih dogmata, a bez ispovedanja dogmata i učešća u Crkvenim Tajnama steći bogatstvo mistike – Tavorsku svetlost. Lažni mistik pred sobom vidi odbleske paklenog plamena koji poziva i vodi njegovu dušu u neprobojnu tamu.
Zato je za nas Bog – Život života i Svetlost svetlosti, Pravoslavlje – tajanstveni Sinaj gde se Božanstvo javlja čoveku, vera – najviša istina, a mistika – očevidnost vere.
