Мистика представља доживљај вечности, осећање највише стварности и сазнање о тајанственој Суштини која стоји изнад текућег потока времена, иза граница материјалног света, али истовремено продире у ту материјалност и осветљава је.
Мистика је доживљај тајанственог сусрета са Оним који је недостижан људској мисли, недоступан телесним осећањима, неизрецив речима; са Оним који је истовремено близу нас и бесконачно далеко, који нас тражи, али жели да и ми тражимо Њега. Он је највећа срећа за човека, али да бисмо Га задобили, потребно је да се одрекнемо себе и покоримо Му свој дух. Ако питате мистика за име Божије, он ће рећи: прво име је Онај Који Јесте, а друго – Непостижни.
Религија је неодвојива од мистике; она се обраћа целој личности човека, откривајући пут и средства за вечно богопознање. Основа религије је Откровење, које се прима кроз веру. Религија пружа знања која се потврђују мистичким искуством. Вера открива Бога као Личност и одређује услове под којима се коначно можемо сјединити са бесконачним кроз озарење Божанском Светлошћу.
Откровење се обраћа трима силама душе: разуму – догматиком, вољи – заповестима и правилима Цркве, осећањима – богослужењем и молитвом.
Мистика је језгро, срце религије. Без мистике, религија се распада: догматика постаје философија, моралност (заповести) постаје друштвени морал, а богослужење – естетика; без мистике, Црква постаје само социјално-историјски институт.
Без религије (овде се мисли на Православље), мистика остаје субјективно аморфно стање; а како духовни свет садржи духовно зло концентрисано у палим анђелским суштинама, мистика ван религије или мистика сједињена са лажним религијама води човека ка демонизму.
Зато је за нас важна припадност Православној Цркви – највишем критеријуму духовне истине. Теософија и екуменизам представљају добровољно разоружавање пред силама космичког зла и демонске лажи.
Православна мистика је заснована на осећају тајне и поштовању према Творцу света, а у неком смислу и према Његовој творевини, у којој мистик види сенке Божанства. Мистика је нераскидиво повезана са аскетизмом.
Првородни грех, који је поразио цело човечанство, пројављује се у демонским импулсима и страстима. Човек је комбинација добра и зла, узвишеног и приземног. Он је у сталној унутрашњој борби са самим собом. Он је раскршће тамних и светлих сила које делују на његову душу. Његова воља је налик на магнет који се колеба између два пола – добра и греха. Његово срце је драгоцени камен који може подарити Богу или предати сатани. Зато је мистику неопходан аскетизам и послушност Цркви. Без аскетизма, који укроћује страсти људске природе, и без послушности Цркви као извору освећења, он остаје без помоћи Благодати – те јединствене силе која је способна да обузда демонске импулсе у човековој души.
Католицизам је изопачио схватање првородног греха и тиме је успавао човека. Аскетизам је сведен на минимум, остављен само ретким монашким редовима. Протестантизам, пак, на аскетизам обично гледа као на патологију. Католицизам је разрушио зидове аскетике, а протестантизам је однео последње камење за изградњу световних станишта. Он је аскетизам заменио другим појмовима: умерености, поретком и штедњом.
У католицизму и протестантизму мистика је уништена или деформисана. У једном случају, замењена је моралом, у другом је задобила окултни карактер. У наше време постају популарни различити окултни покрети и школе.
Човек који је изгубио или изопачио своје мистичко осећање своди религију на морал, и због тога не може схватити разлику између Православља, католицизма и протестантизма. Њему се све чини као историјске традиције, и узрујава се због тога што се хришћанске конфесије, а затим и све религије, не би ујединиле на основу заједничких моралних принципа.
Веру у Православље, као јединствену могућност истинског, благодатног богоопштења, сматра дефицитом љубави према људима, конфесионалном гордошћу, мрачњаштвом, а у неким случајевима и злочином против човечанства. Ако златар не може разликовати драгоцене метале и камење, и ако тврди да су једнаки, назвали би га незналицом. Највише знање златара огледа се у умећу разликовања особина материјала и одређивању њихове вредности.
Ако се човеку сви предмети чине обојени у једну боју, то не говори о ширини погледа, већ о болести вида. Ако би неко изјавио да међу философским системима нема разлике, да се сви подударају у главном, назвали би га незналицом који није упознат са различитим философским постулатима.
Овде утврђујемо да је без мистике немогуће схватити и оценити Православну веру, и да човек лишен мистике неће бити Православац, како себе сматра, већ теозоф или рационалиста православног обреда.
Немогуће је без мистике и аскетизма осетити стварност православних догмата, а без исповедања догмата и учешћа у Црквеним Тајнама стећи богатство мистике – Таворску светлост. Лажни мистик пред собом види одблеске пакленог пламена који позива и води његову душу у непробојну таму.
Зато је за нас Бог – Живот живота и Светлост светлости, Православље – тајанствени Синај где се Божанство јавља човеку, вера – највиша истина, а мистика – очевидност вере.
