Spasenje sveta je povezano sa spasenjem čoveka i to od momenta stvaranja. Bog kada stvara celokupnu prirodu stvara je da bude u zajednici sa Bogom, a čoveka da čitavu prirodu prinese Bogu. Grijeh i pad jeste odstupanje od zajednice i projava egoizma. Čovek nije samo odstupio od Boga, nego je i prirodu udaljio od Tvorca. Zloupotreba slobode nas je dovela do promašaja cilja našeg stvaranja. Bog je trebao biti u centru svih, a čovek koji je odstupio od Boga i dalje je imao poriv da gospodari i tako je postao tiranin celokupne stvorene prirode. Tvar nije prineo Tvorcu nego sebi, podredivši sve sebi nije imao očinjski odnos, nego egocentrični doživljaj prisvajaući sebi Božije stvaranje. Antropološka kriza je povezana sa ekološkom krizom društva.
„Gospodnja je zemlja i sve što je na njoj“ (Ps 24,1; 1 Kor 10,26).
Hrišćanstvo čoveka doživljava kao biće zajednice, vrhunac zajedničarenja jeste obitavanje u zajednici sa Bogom, biti u sabranju, ispuniti svoje naznačenje i ostvariti se kroz Crkvu kao Bogo-čovječansku zajednicu. To bi bila prva Hristova zapovest da volimo Boga, a odmah druga glasi da volimo jedni druga, da ostvarimo zajednicu sa drugima. Narcisoidnost nas zaslepljuje i upućuje u depresivnu samoživost, otuđujući nas od drugih, ali i od Boga. Savremeni čovek je krenuo davno da se udaljava od Boga, da pravi svoj Vavilon od egoizma i individualizma. Udaljavanje od Boga i ljudi je značilo i udaljavanje od prirode, ali i zlostavljanje i uništenje. Proces destrukcije savremenog čoveka otuđenog od Boga se vidi u njegovoj suženoj svesti i odnosu prema tvorevini.
„Divna su dela Tvoja,
Gospode, sve se ispunjava blagošću.
Slava Tebi, Gospode, koji stvori sve“ Ps. 102
Čovek koji je trebao da bude filter postao je zagađen i zagađivač i kao takav ne može da čisti prirodu. Savremeni Adam koji je trebao da povezuje prirodu sa Bogom je otpao od Boga i počeo da uništava prirodu, postajući njen neprijatelj. Ekonomski rast je doveo do sve većeg hedonizma i egocentričnosti, čovek kao takav postaje silovatelj prirode. Uzurpator onoga što nije njegovo, gost koji uništava inventar Domaćina.
„Kako su veličanstvena dela Tvoja, Gospode!
Sve si premudrošću stvorio!“ (Ps. 103, 24)
Uništenje okoline dovodi do opšte destrukcije i onoga koji uništava. Uništena priroda utuče na zagađenje i kvalitet samoga života čoveka kao centra stvaranja. Prljajući tvorevinu zanemarujemo činjenicu da smo mi stvoreni po podobiju Božijem i da volju svoju trebamo da podredimo volji Božijoj u tom za nas očinjskom odnosu.
Crkva svakako daje odgovor na ovu problematiku. Etos Crkve znači uvažavanje celokupne tvari, i davanje suštinskog smisla stvorenom. Čovek koji je karika između Boga i prirode mora da bude dostojan filter. Odstupajući od egoizma i da se vraća ka brizi za druge i zajedničarenju u sabornosti. Osnova je pristojnosti da vodimo računa o našem staništu, a duhovnosti asketizam da odbacimo jarmove kojima zlostavljamo tvorevinu.
„Došljak sam ja na zemlji,
ne skri od mene zapovesti Tvoje.“ Ps. 118
Da bi napravili ravnotežu u makrokosmosu moramo prvo uspostaviti red u mikrokosmosu- u čoveku. Čovek kada postane filter i sama priroda će se pročistiti. Naš zadatak je da tvorevino pročistimo i osveštamo ovaj materijalni svet dajući mu duhovnu dimeniziju. Duhovna dimenzija označava harmoniju, odnos zajedništva Boga, čovjeka i prirode, ali samo duhovno prosvećen i osvećen čovek može da ostvari naznačeno jedinstvo.
Božije trebamo da prinesemo Bogu kroz evharistijsku zajednicu kao što se kaže „Tvoje od tvojih Tebi prinoseći zbog svega i za sve“ – Bogu da damo Božije, a mi ispunjavajući zapovesti starog Adama u Novom Adamu (Hristu) i sami se u tom procesu obožimo.
„ Sve što diše neka hvali Gospoda“
Nebojša Lazić, teolog
