Софија Јечина је руска сликарка, која годинама живи у Србији, и наравно, слика Београд и Србију. Дакле, њен предмет је свет који је је окружују, надахњује се овде-и-сада виђеним призорима. Али њено сликање није фотографско, није прецизно-реалистичко одражавање, дакле није документ, или бар не документ спољашњег вида ствари, већ – ако тако нешто уопште постоји – документ њеног унутрашњег живота, унутрашњег света, само њеног (субјективног) погледа, или нечег скривеног у стварима и иза ствари; виђење невидљивог у сваком случају. А највећа врлина сваке уметности и јесте да нам видљивим средствима покаже, да нам назначи и наслути оно што не видимо или што уопште не можемо да видимо.
Јечина слика у великим бојеним површинама, без постепених прелаза и без много детаља, сведено и стилизовано, са препознатљивом палетом (не само, али доминантно) жутих, зелених и плавих нијанси, која њене слике чини сместа и издалека препознатљивим. Она користи закривљења и деформације представљеног карактеристичне за историјски експресионизам, али дејство њених слика је пре усмерено на утисак, који се као такав одиграва у перцептивном процесу, односно и „оку“ и „духу“ посматрача.
Њене слике имају одређене особине апстракције, утисак доминантно стварајући односом облика и боја на самом платну, као донекле аутономној естетској и поетској реалности, али с друге стране, оне упућују на атмосферу, „укус и мирис“ представљеног призора, на његову јединственост и непоновљивост, без обзира на сву меру сведености и стилизације.
Градски призори и ванградски пејзажи које слика Јечина живи су, аутентични, њене слике вас преносе у њих, њихов јединствен дух места и тренутка. Људи на њеним платнима такође су веома сведено и стилизовано представљени, често без детаља лица, али опет поседују конкретност, јединственост и непоновљивост, одређених, баш тих-и-тих, сликаркиним потезом захваћених личности. Њихова привидна „безличност“ на тај начин не делује уклето и демонски, већ пре призива утисак тишине, мирноће и усамљености, али опет не у смислу егзистенцијално безнадежне изолованости, већ издвојености у одређеном тренутку времена и одсечку простора, која пре доприноси конкретности призора и представљене личности, фокусираности на оно битно у њима, него њиховој апстрахованости и тиме егзистенцијалном и онтолошком ништењу.
Овај спој стилизације, сведености, аутономности слике и њене представљачке, имагинативне и евокативне моћи представља највећу вредност радова ове уметнице, и чини их, без обзира на све претходнике и узоре, неспорно јединственим. Она, као неко из друге средине, њима аутентично сведочи земљу у којој живимо и културу којој припадамо, баш зато што то чини тако што виђено прелама кроз свој јединствени и аутентичан поглед, и тако доприноси нашем самоспознању и самопоимању боље него било који директан изричај, опис или фотографски веран одраз. Дух сведочи и духом се сведочи боље, више и дубље него било каквом идеолошки, интересно или технички усмереном намером, и у њему је истина ових слика.
(У Центру за културу Ковин, 21. маја 2024. године биће отворена изложба Софије Јечине под насловом „Lichtgestalt“. Текст за каталог изложбе је написао Владимир Коларић.)
