Sve što je pripadalo Srbima pogođeno je u srce. U rasponu od blistavih ostvarenja srednjeg veka do izolovanih staraca u gradovima stradala je čitava jedna civilizacija. Nastupio je pogrom ili srpska Vartolomejska noć. Nikada u svojoj istoriji Srpska pravoslavna crkva, za tako kratko vreme, nije pretrpela teži udarac. Fatalno nasilje je poubijalo ljude, promenilo politički status, eliminisalo urbanost, onemogućilo povratak raseljenih, uništilo stare knjige, škole i biblioteke, gradske sredine i sela, nematerijalnu baštinu i jezik, groblja i spomenike, vešalo čak i životinje i širom otvorilo vrata nasilnom prihvatanju tuđe etničke slobode.
Pogrom je obeležio strahom živote 120.000 Srba, Goranaca, Roma, Aškalija i pretvorio se u jednu od onih fatalnih prekretnica naše istorije od kojih se ponekad računa vreme. Njime je dovršen proces getoizacije i deurbanizacije Srba. Strah je postao način života, a trpljenje i čekanje slobode jedini mogući model opstanka. Srbima u svetu i regionu vratio je svest o Kosovu kao mestu stradanja i, u velikoj meri, poljuljao veru u evropske vrednosti.
Organizatore pravda nije ni dotakla, nekim izvršiocima je suđeno i dobili su, prema zaključcima OEBS-a, neprimereno male kazne. Kosovski policajci koji su, u velikom broju slučajeva, obezbeđivali logistiku paliteljima i ubicama, izbacivali Srbe iz svojih domova i usmeravali masu prošli su potpuno nekažnjeno.
Pored glomaznog, neefikasnog, nezainteresovanog i, kako su među sobom govorili predstavnici međunarodne zajednice, balkanizovanog sistema koji je 1999. godine uspostavila međunarodna zajednica na Kosovu i Metohiji razvila su se tri nivoa moći, uprave i vlasti: nadinstitucije, institucije i podinstitucije. Zemlje kvinte i njihove ambasade u Prištini, predvođene Amerikom, jesu nadinstitucije; predsednik, vlada, opštine predstavljaju vidljive i formalne institucije; tradicionalne plemenske i, njima pridružene, mafijaške strukture i mreže čine podinstitucije.
Konsenzus ovih sila razvijao se u zajedničkom delovanju i menjanju osnovnih principa misije međunarodne zajednice: prvo standardi, pa status, zatim i standardi i status i na kraju status bez standarda.
Pogrom od 17. marta 2004. označio je uspostavljanje institucionalne harmonije između ova tri paralelna sistema, odustajanje od svih standarda i, konačno, trenutak odluke da međunarodna zajednica u potpunosti prizna nezavisnost Kosova.
Samo je takva uprava mogla dozvoliti i podržati lažnu vest Radio-televizije Kosova (RTK) kako su Srbi psima oterali u Ibar albansku decu, koja su se u njemu udavila, i poverovati „humanitarnom radniku” Halitu Baraniju, koji je kreirao vest i koordinisao medije. Na isti način, on je satelitskim telefonom 1999. godine javljao svetskim medijima kako Srbi spaljuju Albance u visokim pećima Kombinata „Trepča”. Inače, javni servis RTK je zbog lažne vesti koja je bila inicijalna kapisla za haos „kažnjen” tako što im je uplaćeno 100.000 evra za obuku novinara i profesionalizaciju kuće.
„Šta vi hoćete?”, odjekivalo je, nekoliko puta ponovljeno, pitanje u konaku manastira Gračanice, koje je postavljao mladoliki britanski zvaničnik Džon Sojers. „Vi morate prihvatiti odgovornost, vi ste odgovorni”, ponavljao je dok su ga Oliver Ivanović, otac Sava Janjić i autor ovog teksta zasipali fotografijama, podacima, snimcima sa terena i dok se na ulici doslovno osećao miris paljevine. U vazduhu je ostalo pitanje: kako je moguće da smo odgovorni zato što nas ubijaju?
Vatra se nije ni ugasila, a međunarodna zajednica je odlučila da prizna nezavisnost Kosova i umiri sopstvene strahove, po kojima bi ova etnička stihija mogla da se okrene prema njima. Lakoverna je bila i pretpostavka da će nagrađeni albanski nacionalizam držati pod kontrolom razorni islamski potencijal Albanaca. Odlučeno je da se haosu da završna forma, a pripadnici egzekutorskog plemena, masa, kao puki izvršioci nacionalnog posla u pogromu, prema podacima OEBS-a, ostali su većinski nekažnjeni.
Taj fatalni trenutak konačnog obračuna gotovo su svi pripremali, pa je i najliberalniji albanski list „Koha ditore” pre pogroma pozvao na linč rečima: „Isti ti Srbi koji dolaze na Kosovo iz ostataka beogradskog kriminalnog režima nemaju pravo na život na Kosovu i predstavljaju legitimnu metu za napade.”
Zapadne demokratije i njihovi najvažniji eksponenti na terenu odlučili su da priznaju etnokratiju i tako, paradoksalno, i kod Srba i kod Albanaca učvrste ideju da se zločin isplati i da je nagrađen.
Razaranje Prizrena
„Bilbil pile, ne poj rano, ne budi mi gospodara”, pevala je na gvozdenom krevetu starica Natalija Krstić, rođena prve godine posle Velikog rata. Čitav život ona je pevala stare kosovske pesme, a peva i u sabirnom centru poslednjih prizrenskih Srba. Pobegla je iz Bogoslovije, u kojoj je goreo Dragan Nedeljković, i krila se po gradu dok je neki vojni transporter nije dovezao u kamp nemačkog Kfora.
Kakvog li se ona gospodara plašila dok se bosa krila ispod prizrenskih mostova da dočeka zoru i da na ovom opskurnom mestu ponovo zapeva? Ko je bio i ostao stvarni gospodar Prizrena?
Gradu tri jezika, gradu tri kulture, gradu pravoslavnog, katoličkog i orijentalnog gospodstva nanet je smrtni udarac. Uništeno je sve što je pripadalo Srbima. Pravoslavlje ni u jednom našem gradu nije bilo u takvoj simbiozi s urbanošću, nijedan naš grad nije imao toliko dugu istoriju odnosa s pravoslavljem, nigde kod Srba, tako intimno i prirodno, u svim vremenima, nije živelo hrišćanstvo. Te male crkve su porodična stvar. One su toliko obične i gradske, na njihove zidove naslonjene su radnje i ćepenci, njihovi spoljašnji zidovi zapravo su bili unutrašnji zidovi sirotinjskih soba i kuća. Sve je izgledalo kao da je bilo pod jednim krovom. Prizren je ostao bez krova.
Martovski pogrom je ciklus nasilja koji je ubio gradove i sve gradsko, varoško, polugradsko, orijentalno i kasablijsko u životu Srba na Kosovu i Metohiji. Poslednji Srbi po gradovima su, do pogroma, čuvali lokalne govore, verovanja, predanja, pesme, urbane legende, nošnje, način stanovanja, sećanja na zanate i osobene ljude. Nestajanje je legalizovano, a pri donošenju odluka moćnim centrima politike nije smetalo pitanje: kako ste za prestonicu Kosova priznali etnički najčistiji grad u Evropi? Paradoksalno, uništavanje strpske civilizacije i života, omogućilo je da se danas lakše i slobodnije govori o kosovskom kulturnom identitetu kao kategoriji koja nadilazi nacionalne pripadnosti i osobenosti. Ostaje odgovor na pitanje: zašto ste palili i rušili ako je to vaše nasleđe i ako su to vaše svetinje?
Nestanak najslabijih
„Nije mi potpuno jasno zašto je onako uništeno aškalijsko naselje u Vučitrnu”, pitao se jedan od visokih američkih zvaničnika koji je došao da „sagleda uzroke i preispita dosadašnje rezultate” međunarodnog prisustva.
„Gospodine, istorija je ovde, znate, malo komplikovana, a vi izgleda niste upoznati sa periodom kada je Kosovom upravljala aškalijska manjina: to je bio period najcrnjeg terora, aškalijska policija, vojska, administrativni aparat pa onda aškalijski jezik kao jedini zvanični, strašna represija u kojoj su Albanci neizmerno patili”, glasio je jedan od odgovora.
Sagovornik, naviknut na ovakve pojednostavljene matrice, jedva da je primetio cinizam. U opštem haosu ni nesrećne Aškalije, etnička grupa Roma koja govori albanski jezik, gotovo nisu primećene.
Bez ostatka je do poslednjeg kamena uništena njihova imovina, a o njihovom prisustvu i danas svedoče betonske grede, jedino što je preostalo od njihovih domova.
Iako su, posle 1999. godine, pobegli u novi identitet, iako su se sakrivali u jeziku, lojalnosti i ponašanju, nisu uspeli da se sačuvaju: zlo ih je otkrilo i zatrlo, skoro bez ostatka. Srbi su iz Vučitrna prognani 1999. Iza njih je ostalo staro groblje i Crkva Svetog Ilije. Pogrom je sve to spalio i uništio, a sveštenik Bogomir Stević zatekao je provaljene grobove i razbacane kosti pokojnika.
Poslednji materijalni i duhovni segmenti grada nestali su, kao što je ovde, pet godina ranije – izgleda zauvek – nestao novinar Ljubomir Knežević, dopisnik „Politike”.
Freske, ikone, slike
Katastrofalni i najteži udarac nanet je najvrednijem živopisu u Bogorodici Ljeviškoj. Ekipa „Glasa juga” snimila je i fotografisala ostatke automobilskih guma i buradi s naftom, čije je paljenje, nekoliko dana ranije, u mrlje pretvorilo monumentalne portrete srpskog i evropskog srednjeg veka. Sjaj i svetlost koji su izbili posle restauracije sredinom dvadesetog veka i sklanjanja otomanskog maltera ponovo su utonuli u mrak i zlo.
Ponovo su nestali „ranjeni torzoi lepote”, kako ih je nazivao Dušan Matić, a Hristos Prizrenski i Bogorodica s kotaricom, hranitelji sirotih, teško su postradali od čađi i visoke temperature. Freske u prizrenskim crkvama, neke restaurirane, neke sagorelog pigmenta, danas izgledaju kao teški bolesnici, beskrvni i potrošeni. Hiljade ikona stradalo je u pogromu: sav trud, ljubav, priloge i molitve, što su vek i po građani Prizrena poklanjali, utopljavali, posvećivali Crkvi Svetog Đorđa, nestali su zajedno sa zbirkom ikona, živopisom i ikonostasom donetim iz Sentandreje. Sve što je bilo u odgovornosti nemačkog Kfora potpuno je uništeno i devastirano, a nemački list „Špigl” je svoje vojnike nazvao zečevima s Kosova.
Samo su mrlje na zidovima i neki stariji nevešto rađeni likovi svetaca izronili sa golih i ruševnih zidova hrama Svetog Nikole u Prištini. Ogroman broj ikona je opljačkan i našao se na crnom tržištu. Osnovni problem je što nikada nećemo saznati šta je svaka crkva posedovala. Mnoge ikone ili slike koje su hramovima poklanjane nisu evidentirane i stručno obrađene, pa samim tim ne postoji ni trag o njima.
Tako su, na primer, iz Hrama Svetog arhangela Mihaila u Štimlju nestale slike Uroša Predića. Odnelo ih je ili uništilo zlo pogroma.
U susednom Uroševcu je iz Hrama Svetog cara Uroša nestala zbirka ikona, a među njima i ona Svete Trojice, koju je 1896. naslikao „Josif Radevič iz Lazaropolja za žitarske Trgovce”.
Istu sudbinu doživela je i kolekcija ikona iz 18. i 19. veka u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici, na čijim poleđinama su se nalazili mnogobrojni zapisi i natpisi značajni za naš jezik i filologiju. Šta je bilo u Crkvi Svetog Ilije u Podujevu više se niko i ne seća.
Nagoreli anđeo – duborez, ikonostasi
Duborez, ikonostasi i crkveni nameštaj spaljeni su, uništeni, opljačkani ili demolirani u hramovima i objektima u Kosovskoj Mitrovici, Prizrenu, Štimlju, Vučitrnu, Uroševcu i mestima zahvaćenim pogromom, a najvažniji i najvredniji ikonostas u Prištini potpuno je uništen. Ovaj izuzetni rad, nastao u majstorskim radionicama u Debru, prevazišao je ograničenja ornamenata i uobičajenih motiva i približio se originalnom umetničkom ostvarenju. Njegovi autori, tri brata, koja su i sebe, iz skromnosti, prikazala na najnižem mestu, iznad poda, godinama su na kapitelu vajala ove figure i kompozicije u drvetu i ostvarila uspelu i neobičnu celinu za hram prištinskih Srba. Iz tog duboreza govorilo je stotine osećanja, javljalo se mnogo starozavetnih i novozavetnih tema i motiva, izražavalo se sve ono što je hrišćanska raja Otomanskog carstva u najvećoj tajnosti ispovedala i čemu se nadala. Krov hrama je pao na ikonostas, pa je umetničko delo gorelo danima i modri plamenovi su izbijali ispod šuta i pod tabanima nas koji smo tih dana dolazili u Hram Svetog Nikole.
„Gospodinu Džonsonu dao sam komadić zapaljenog krsta iz prištinske crkve – to je jedan nagoreli anđeo – da ga, kao zalog, podseća na sve što se ovde desilo. Ovde se uništavaju najveće svetinje pravoslavne umetnosti”, rekao je Gregoriju Džonsonu, komandantu južnog krila NATO-a, otac Sava Janjić. On je obećavao da će stati na put zlu i dodao da je u tri dana pogroma bezuspešno pokušavao da uspostavi vezu sa Ramušem Haradinajem, ratnim komandantom OVK i potonjim političkim vođom kosovskih Albanaca. U tom „prekidu veza” goreli su anđeli i umetnost, nestajali životi i gradovi. Ni u ovoj oblasti ne postoji precizna evidencija šta je sve nestalo i uništeno. Ko će se setiti izgorelog gvozdenog kreveta kralja Aleksandra Ujedinitelja, na kom je, u Velikom ratu, spavao poslednje noći pre nego što će iz Bogoslovije „Sveti Kirilo i Metodije” krenuti u led Prokletija i albanskih planina?
Knjige i biblioteke
Deo kaldrmisane prizrenske ulice u starom naselju Potkaljaja zatrpan je knjigama. Neke su polusagorele, neke mokre, neke prekrivene crepom i malterom. Književnost za decu, istorija, beletristika… Zbirka pripovedaka Grigorija Božovića „Neizmišljeni likovi” naduta od vlage, leži posred ulice. Vodovodne cevi popucale zbog paljevine „spasile” su ovu privatnu biblioteku nepoznatog vlasnika, koja ce zajedno sa domom izlivala na kamene kocke. Kasnije su vojske i „obnovitelji” ovog naselja sve sem „Neizmišljenih likova” bacili na lokalno smetlište. Niko nikada neće saznati kakve su i koje knjige sagorele u Hramu Svetog Save u južnom delu Kosovske Mitrovice i šta je sve otišlo u dim u episkopskoj rezidenciji i Bogosloviji „Sveti Kirilo i Metodije”, u Manastiru Svetih arhangela u Kosovu Polju, u Osnovnoj školi „Sveti Sava”, u srednjoškolskom centru u Obiliću, u hramu u Podujevu…
„Ove knjige je srpskoj prištinskoj sirotinji poslala ruska carica Katarina, davno pre nego što su gradnju crkve Srbi od turskih vlasti izmolili”, govorio je otac Miroslav Popadić retkim gostima i iznosio iz oltara jevanđelja Katarine Velike. Dim i vatra pogroma naterali su ga da u podrumu svog doma čeka smrt ili vojsku koja će ga spasiti. Na sreću, izvukli su ga u poslednjem trenutku bez ičega u rukama. Parohijsku i ličnu biblioteku i ona caričina jevanđelja zlo je pretvorilo u pepeo.
Baš ta knjiga je i napravila hram, kao što su pesme Dubrovčanina Andrije Kačića Miošića koje je svojeručno prepisivao neki učitelj iz Đakovice, u doba najgoreg položaja hrišćana u Turskoj, čuvane do današnjih dana kao najveća svetinja i zalog da sloboda dolazi. Pogrom nije preživela nijedna knjiga u crkvi u Đakovici, a ni u Srpskoj ulici u ovom gradu.
Groblja
Najdrastičniji primer sistematskog uništavanja grobalja u pogromu jeste monaško groblje manastira Devič u Drenici. Albanci su srušili i u skoro sitne komadiće pretvorili svaki nadgrobni spomenik. Do ovoga je, verovatno, došlo dan posle pljačke i uništenja manastira. Tog dana, naime, od dima i vatre nije bilo moguće na ovakav način uništiti grobove, a tih dana je započeto odnošenje kamena za manastirskih zidova, kao i seča šume i voćaka. Rulja koja je popalila srpsko povratničko selo Belo Polje, čijeg je predvodnika hicima iz pištolja usmrtila jedna američka policajka, skrenula je od sela prema groblju, otvarala, lomila i iz zemlje izvaljivala stare nadgrobne krstove. Paradoksalno je da su kasnije „heroju” koji je ubijen pokušali da podignu spomen-obeležje, i to na mestu pogibije, između sela i crkve koju su spalili i groblja koje su uništili. Na starom groblju kod Crkve Svetog Nikole u Prištini polomljena je većina krstova, a urušene su i mermerne ploče koje su pokrivale grobna mesta i pale na posmrtne ostatke. Slično je bilo i na novom velikom gradskom groblju: „Poštovani prolaznici, oni su Albanci sa juga. Molimo vas ne skrnavite!”, zabeležila je, nakon pogroma, poruku sunarodnicima Albancima profesorka Mitra Reljić. U do temelja spaljenom Manastiru Svetih arhangela kod Prizrena, sa obe strane grobnog mesta cara Dušana, metalnim šipkama je pokušavano uklanjanje i lomljenje teške kamene ploče, koja nije pretrpela veća oštećenja. Tačan broj nadgrobnih spomenika uništenih u stihiji nikada neće biti utvrđen. Monaško groblje u Deviču je obnovljeno, dok većina oskrnavljenih, uništenih, zaraslih, preoranih i zatrpanih grobalja od 1999. do danas nije obnovljena.
Životinje
Dok se u plamenu zvonik Bogorodice Ljeviške njihao nad Prizrenom, a bure nafte i automobilske gume u prah pretvarali genijalne poteze srednjovekovnog slikara u hramu, učiteljica Dobrila Dolašević je pokušavala da preživi linč. Prebijali su staricu, davili je i palili joj dom, a zlo je imalo lice nekih njenih učenika. Ničeg joj nije bilo žao, nije, kaže, ni ponižena: „Žao mi mačka. Kakav je to mačak bio! Bio je sve vreme pored mene, nije me napuštao dok su me tukli!” U kampu nemačke vojske Dobrila kaže da joj žao životinje što je morala takvu da je vidi, žao joj je što je mačak, koji je najverovatnije udavljen u dimu, opet zbog nje, ostao u zajedničkom domu. Na njenom gvozdenom krevetu je otvorena Pavićeva knjiga „Poslednja ljubav u Carigradu”. Starica se oprašta sa svim svojim ljubavima i sa svojim dosadašnjim gradskim životom.
Prvi nalet rulje nije ostavio gotovo ništa za sobom. Životinje koje nisu ukradene ubijane su po štalama, dvorištima, kućama: stoka i živina u Čaglavici kod Prištine, u Svinjaru kod Kosovske Mitrovice, gde su, prema izveštaju Hjuman rajts voča, francuski vojnici iz kampa Kfora, udaljeni nekoliko stotina metara, odbili da pomognu Srbima; zabeleženo je ubijanje pasa u manastiru Devič, Lipljanu i Gnjilanu.
U Obiliću su, od 1999. do pogroma, ostali samo najtrpeljiviji i oni koji su imali hrabrosti da se zadrže u gradu posle masakra staračke porodice Stolić (2003). Njih je pogrom konačno dotukao, bukvalno do poslednjeg: crkvu, školski centar, jedinu zgradu i kuću po kuću.
Na ivici jednog od naselja, na skeli koju je vlasnik stavio da popravlja svoju sirotinjsku kuću, albanska gomila je obesila svinju. Nabacili su joj konopac na vrat, povukli preko metalne šipke i tako je ubili. Ostavili su je da visi kao bizarnu poruku i vlasniku i Srbima Obilića.
Fenomen zla
Beogradska politika je uglavnom doživljavala neuspehe na unutrašnjem i međunarodnom planu, privremeno i formalno odlažući kapitulaciju pred haosom. Često je tražila rešenja sa onima koji joj podrivaju i uzimaju osnove kulture, identiteta, emocija, duhovnosti i državnosti. Ta politika, već petnaest godina, često liči na Tomu Milosavljevića iz Lipljana, jednog od heroja iz pogroma. Kada je albanska rulja nasrnula noću na njegov dom, on je, s navučenom pletenom kapom na glavi, zajedno sa paliteljima utrčao unutra, lomio stvari koje je pribavljao celog života i gledao kako njegovi „saborci” to rade.
„Jedan je lopatom udarao fotografiju mog najmlađeg sina. Bila je na zidu. Srce je u meni uzdrhtalo”, svedočio je Toma. Kada su potpalili zavese, razbacane papire i porodične fotografije, vandali su pobegli od požara, a Toma je ostao da gasi vatru. U nekom od kasnijih talasa stihije spaljen mu je dom. Ostale su mu samo teške opekotine na rukama i crna mrlja na mestu imanja u koje je uložio ceo život. On, ipak, nije oteran: vratio se i obnovio ono što je mogao i što su mu dali, primoran na novi kontekst i tuđu slobodu. Vratila se i Srpska pravoslavna crkva i, na mnogim zgarištima, podigla zidove, stavila krov, obnovila živopis, postavila sveštenike i, koliko-toliko, počela obnovu života i zaštitu od zla i nestajanja.
Fenomen zla na Kosovu i Metohiji je, ma koliko izgledao zaboravljen, mrlja i gubitak savremenog sveta. Zvono što u Podujevu, blizu prelaza, zvoni u vatri pogroma, dok mladić skače i ruši krst na kupoli hrama, čuju i oni Albanci koji danas zbog obesmišljenog života i nesigurnosti beže na Zapad.
(Ovaj tekst je nastao iz delova različitih tekstova i svedočenja, prikupljanih i publikovanih u proteklih 20 godina)
