Iako je fudbal, sam po sebi, dovoljno lep, velika rivalstva su dodavala dodatni začin kroz čitavu istoriju ove igre.
Pele ili Maradona, Bufon ili Kasiljas, Del Pjero ili Toti, Džerard ili Lampard, Roj Kin – Patrik Vijera… I tako u nedogled. Jedno od najvećih, ako ne i najveće, jeste Leo Mesi – Kristijano Ronaldo.
Argentinac i Portugalac su delili istu eru, iste ciljeve i iste ambicije. Svet će se zauvek svađati ko je (bio) bolji, i svi će biti u pravu, ma šta rekli.
Kako vreme bude prolazilo, priče i rasprave o ovom rivalstvu će biti još žustrije i zanimljivije.
Srećom, postoje i ljudi koji nisu želeli da troše sada dragoceno vreme na ove debate, već su se potrudili da podare fudbalskom svetu još jedan duel dvojice velikana – „poslednji ples“.
Za februar je zakazan i novi duel dvojice najboljih fudbalera 21. veka – Ronaldov El Nasr će ugostiti Mesijev Inter iz Majamija u Rijadu.
Mesi (36) i Ronaldo (38) su do sada 36 puta igrali jedan protiv drugog. Od 2005. godine, Mesi i Ronaldo su osvojili čak 13 Zlatnih lopti – Argentinac osam, Portugalac pet.
Sve se vrti oko novca
Saudijska Arabija se proteklog leta pokazala kao novo i atraktivno tržište, na kojem se ne pita za cenu.
Umalo je Mesi završio tamo, ali se odlučio za sunčani Majami.
Ipak, ni razdaljine ni ideologije nisu prepreka kada je u pitanju – novac.
Naivno i romantično bi bilo pomisliti da se „poslednji ples“ organizuje zbog fudbala i gledalaca.
Sasvim je jasno da pare igraju glavnu ulogu.
Zaradiće i Mesi i Ronaldo, a i „saučesnici“ u ovoj predstavi, a pre svega zaradiće klubovi.
El Nasr će još malo dobiti na popularnosti, samim tim i saudijski fudbal i čitav projekat, a isto tako i Inter iz Majamija, kao i američki fudbal koji nikako da se probije kod domaće publike.
Iako znamo da je novac značajan faktor, ne postoji osoba koja se ne raduje novom duelu velikana svetskog fudbala.
A najviše, za svetski fudbal, plaši odgovor na pitanje – zbog čega se svi baš toliko raduju?
Fudbal polako ostaje bez identiteta
Svakako će i u budućnosti biti rivalstava i takmičenja, svađa i rasprava, ali se mnogi boje da nijedno neće biti kao ovo.
Nikada u istoriji fudbala nije bilo ovako kvalitetnog a dugotrajnog rivalstva, igrača čiji je vrhunac trajao više od jedne decenije.
Moderan fudbal polako postaje „uniformisan“. Igrači sve više liče jedni na druge. Identitet jedne „desetke“ je odavno ugušen. Lepih poteza je sve manje, a sve više se fudbal svodi na brzinu i fizičke predispozicije.
I tako dolazimo do toga da u današnjem fudbalu ne bi bilo mesta za jednog Rikelmea, Aimara, Roberta Bađa…
Mesi i Ronaldo nisu poslednji pripadnici tog starog fudbala, ali želja da se još jednom ovi rivali vide u direktnom duelu – iako u poznim fudbalskim godinama i neatraktivnim ligama – suptilno govori da sa modernim fudbalom nešto i nije baš kako treba.
Fudbal je biznis, fudbal je brži, skuplji, ali time postaje isprazan i površan.
Često nostalgija i žal za prošlim vremenima nadjača razum, ali u ovom slučaju jasno pokazuju da moderan fudbal nije baš po meri običnog čoveka, pošto polako guši sve ono ljudsko u igri.
