У књизи “Чаробњак Радмиловић” Мира Бањац за Зорана Радмиловића каже да је он био “ћутолог”, фини човек посебне душе, глумац који је својим шалама чинио људе срећним.
„Радован Трећи“
Представа је по том експлозивном хумору постала невиђени позоришни хит, а Радмиловић је с правом прозван својеврсним џез глумцем или краљем импровизације.
Слава овог глумца није спласнула ни до данас
У књизи „Чаробњак Радмиловић“, коју је написао Зоранов колега Милан Цаци Михаиловић, глумица Мира Бањац каже: „Он је наш живот учинио бољим.“ Она тврди да је Радмиловић заправо био „ћутолог“, фини човек посебне душе, а не улични кловн, глумац који је волео људе и хтео је својим шалама да их усрећи када год може.
У књизи се јако добро може видети такав Радмиловићев доживљај позоришта, али и људи, који је сажео речима: „Ја бих потписао глуму свих оних позоришних стваралаца који су у стању да се заиграју и да се играју као деца уместо других, уместо оних гледалаца који немају за то довољно времена или маште. То је она сценска играрија која жели и саме гледаоце да натера у игру, да постану деца.“
Још је само у једној представи Зоран Радмиловић импровизовао, у „Краљу Ибију“ Алфреда Жарија, у комаду театра апсурда, и ти његови величанствени и пецкави политички гегови, у југословенском, социјалистичком режиму, само су учинили још модернијим један позоришни правац критичког мишљења који је у то време, 1960-их и 1970-их, био доминантан у Европи.
Остале велике представе
Остало су биле велике представе којима је Радмиловић давао свој специфични печат: „Молијер“ Михајла Булгакова, „Корешподенција“ Борислава Пекића, „Санта Марија дела Салуте“ Лазе Костића, Чеховљев „Вишњик“, Гомбровичева „Оперета“, „Улога моје породице у светској револуцији“ Боре Ћосића и бројне друге…
Коначно, један град, Радмиловићев родни Зајечар, не само да не одустаје од сећања на свог највољенијег суграђанина, него и своју културну и позоришну виталност годинама брижљиво храни и негује идући стопама овог по свему вечног глумца. Тако градско позориште у Зајечару носи име Зорана Радмиловића, на главном тргу стоји његов споменик, једна улица носи његово име, а његова родна кућа обиљежена је спомен-плочом.
Књига о Радмиловићу
Споменута књига о Радмиловићу настала је у издању Центра за културу у Зајечару, који је и копродуцент документарног филма „Глумчина“ премијерно приказаног на филмском фестивалу у Нишу. Приказан је и на 30. позоришном фестивалу „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару, а најављено је и његово гостовање на фестивалима у Сарајеву и Чикагу те низ појединачних пројекција.
Филм представља заправо једну топлу људску причу о овом глумцу, о којем говоре многи који су га познавали: пријатељи из детињства, рођаци, глумци, редитељи, новинари, обожаватељи.
Колеге о Зорану Радмиловићу
Писац комедија у којима је Радмиловић често играо и Зоранов пријатељ, већ споменути Душан Ковачевић, у њему каже једноставно, али из дубине душе: „Често помислим како сам се са Зораном пре пар дана видео и разговарао.“ „Он није био само вољен, он је био обожаван“, рекла је за њега глумица Сека Саблић, док редитељ Горан Марковић поновно истиче да је Радмиловић био суптилан човјек, а не екстровертан, како би се могло помислити.
Глумац Атељеа 212 Аљоша Вучковић каже да су све те луцидности Зоранове на позорници и око ње, којих су били сведоци његове колеге и пријатељи, данас напросто непрепричљиве и зато се оне из поштовања према Зорану само спомињу, не препричавају се, јер тако губе ону јединственост и непоновљивост коју им је само Радмиловић могао дати.
Најважније од свега, Зоран је био племенит и као глумац и као човјек, каже редитељ Здравко Шотра, и то су људи препознали и зато су га сви тако волели. Нетко се у филму сјетио како је Радмиловић једне ноћи на клупи поред Атељеа 212 затекао неког просјака, скинуо свој капут и огрнуо га. Просјак га је препознао и након два дана дошао у позориште да му га врати…
Многи велики глумци често неправедно падају у заборав. Лијепо је да приче о великом глумцу и добром човјеку Зорану Радмиловићу и даље трају.
