У приморју, од реке Бојане на југу до ријеке Цетине на јеверу, Срби живе више од 1.300 година.
Њихове средњовековне државе тим простором су господариле скоро 700 година.
Значај мора у српској историји
Још почетком 10. века Захумљани су имали јаку морнарицу, а њихов архонт Михајло Вушевић, заробио је сина млетачког дужда и освојио византијски град Сипонт у јужној Италији.
У приморју је Свети Сава основао и прве епархије Српске православне цркве, ону на Михољској превлаци давне 1219. A управо из грбаљског Бигова Растко Немањић се бродом запутио у Свету земљу.
Бока Которска је у време Немањића била важан центар поморства и трговине, а Котор „верни сербски, стони, љубљени и славни град“ Стефана Немање.
У то вријеме је 12 Бокеља чувало српску заставу при ратним походима и на мору и на копну. После пропасти српске средњовековне државе стотине бокељских капетана стекло је велику славу пловећи под заставама Венеције, Аустрије, Русије, Енглеске и низа других земаља.
По паду Млетачке републике 1805. Бока је имала мноштво мањих лађа за јадранску пловидбу и 400 великих „патентираних“ бродова који су по светским морима поносно носили имена: „Милош Обилић“, „Цар Лазар“, „Мајка Славија“, „Бан Јелачић“, „Цетиње“, „Јединство“, „Зора“, „Слобода“ итд.
Наполеонов маршал Мармон, управитељ Далмације, тада пише: „Становници Котора, који су двије трећине православци, готово без изузетка се баве поморством.“
До средине 19. века двема трећинама бродовља аустријске трговачке флоте заповиједају бокељски капетани.
Допринос руској царској морнарици
Бокељи су као Срби двеју конфесија посебно радо служили у руској морнарици, што се може тумачити једино као израз великог општесловенског патриотизма.
Они се масовно одазивају на позив Петра Великог, који је од Русије стварао поморску силу.
Цар младиће из племићких кућа шаље у разне поморске земље да изуче за будуће капетане.
Тако и у Пераст, 1698. с благословом Млетачке републике, долази 17 питомаца које ће наутици, хидрографији и бродоградњи учити чувени капетан Марко Мартиновић (1663-1716) уз школска путовања по Јадранском и Средоземном мору.
Бокељи су Руској ратној морнарици током три века, уз стотине морнара и официра, дали и петорицу славних адмирала: Матију Змајевића, адмирале грофове Војновиће Марка и Јована, те Вукотиће, контраадмирала Николу и вицеадмирала Петра.
За побројати све њихове заслуге, ратне победе и силна одликовања, којима их је обасипао руски двор, требала би читава књига.
Знаменити Срби адмирали
Пераштанин Матија Змајевић (1680-1735) у руску службу је ступио 1712. и врло брзо се истакао у рату са Шведском.
Убрзано напредује и 1719. постаје контраадмирал, а после три победе над Швеђанима и адмирал балтичке флоте 1727.
Међутим, убрзо је због озбиљних оптужби смењен и затворен, али га спасава утицајни Херцеговац, саветник Петра Великог, гроф Сава Владиславић.
Гроф Марко Војновић (1732-1807), потомак старе племићке породице из Херцег Новог, био је знаменити руски адмирал који је формирао прве руске луке на Каспијском мору.
Организује и командује првом Црноморском флотом те луком у Севастопољу од 1786.
Славодобитник је великих победа над Турском флотом, попут оне код Змијских острва 1788, којом Русија оствари трајну превласт на Црном мору.
Године 1801. добија највиши чин адмирала флоте. Под његовом командом су пекли занат каснији велики руски адмирали Ушаков и Сењавин.
Његов угледни рођак, гроф Јован Војновић истакао се у многим биткама са Турцима, посебно код Патраса и Бејрута, окончао је службу као контраадмирал на Каспијском мору.
Контраадмирал Никола Вукотић био је врло цењен поморац, са знатним заслугама у рату с Турцима. Током каријере борио се у Црном мору, делти Дунава, Босфору итд, па 1850. добија чин контраадмирала.
Његов рођак Петар Вукотић (1793-1863), у руској служби од 1810, испољавао је велику храброст и ратно умијеће у важним биткама. Каријеру је окончао као командант ратне луке Кронштат, а у међувремену је обучавао младе штурм кадете.
Уписани златним словима
Осим поменутих адмирала, у руској историји су златним словима исписана имена преко 20 даровитих и храбрих генерала Срба. A било је и поморских капетана који су постали познати руски генерали копнене војске, попут чувених Петра Ивелића, Александра Војновића и Платона Вукотића.
Ове три чувене српске породице дале су Русији преко 15 највиших официра.
Грех је не поменути и истакнуте бокељске команданте бродова и ескадри, попут Николе Војновића, који са адмиралом Ушаковом освоји Анкону, затим Јована Паликућу, Јована Бијелића, Јована Кнежевића, Ивана Михајловића и Ивана Ивановића, Петра Ђају Бјеладиновића, па морске хајдуке, корсаре: Јока и Илију Црногорчевића, Шпира и Марка Пјешивца, Сима Желалића, Марка Радимира, Михаила Вучетића, Ђорђа Стојковића, Божидара Цицовића и многе друге.
Јоко Костић (капетан Џемс) је достигао високо командно мјесто у енглеској ратној морнарици.
Чак 65 братстава су дала угледне поморце, као: Комненићи, Цочићи, Ивановићи, Накићеновићи, Ђурашевићи, Желалићи, Маловићи, Илићи, Ђурановићи, Марковићи, Поповићи, Мрше, Перовићи, Кажанегре и други.
Ни грчки устанци против Турака нису могли проћи без учешћа српских помораца, који се одазваше позиву „Хетерије“, ношени хришћанском солидарношћу.
Ту се истакоше одважни капетани: Шпиро Алексић, Марко Радуловић, Нико Јанковић, Глиго Маџор, Јоко Милиновић, Нико Липовац, Јосип Вицковић, браћа Шпиро и Драго Поповић, а Васо Брајовић из Мојдежа је чинио чуда од јунаштва.
Срби двају вјера
„Кад Млеци подјармише Боку, одмах кренуше са покатоличавањем, најпре племства којем почеше и талијанчит презимена“, пише Симо Матавуљ.
Упркос томе, они задржаше снажан осјећај и свест о свом српском пореклу, посебно Бока и Дубровник.
Послије ће и Аустро-Угарска настојати да свом животу у царевини да католички карактер и доминацију.
Део тог плана је и агресивна акција политичког Загреба да сви јужнословенски католици морају постати Хрвати.
Становници Боке и Дубровника, заједно католици и православни, 1848. пишу одговор Хрватском сабору да Бока и Далмација припадају „Славено-сербској народности“.
Недуго потом которски бискуп Калођера 1859. формира Бокељску морнарицу, као католичку организацију са нескривеном намером да она преузме традицију Которске морнарице, која је постојала као организација на српским темељима још од 9. вијека.
Као одговор на ту игру Беча и Загреба, Бокељи формирају Српску народну гарду 1862, што је био прст у око властима.
Српска трговачка флота
Руски професор В. Ј. Григорич тврди да су за нагли развој јужне Русије и градова Одесе, Херсона и Маријупоља најзаслужнији српски трговци, бродовласници и банкари.
Ту пре свега помиње моћне трговачке породице из Трста Ризниће и Гопчевиће, који су ту пренели дио својих послова.
Јован Ризнић, најбогатији и најутицајнији од њих, био је председник Одесе, директор главне кијевске банке, царев савјетник и мецена уметности.
Ништа мање значајан био је и Спиридон Гопчевић, за њима слиједе: Марко Гојковић, Шпиро Војновић, браћа Митровићи, браћа Сенићи, браћа Јанковићи, Павковићи, Лазаревићи, Миловићи, Вукасовићи, Супичићи и други.
Извоз жита у западну Европу био је најуноснији посао.
Ако је Одеса била главно трговинско средиште на Црном мору, то је свакако био Трст на Медитерану током 19. века.
Српски трговци били мотор развоја
Постојале су јаке пословне везе ова два града, а главни мотор њиховог привредног успона били су српски бродовласници и трговци.
Трст, као слободна и највећа лука Аустрије, привлачио је српске трговце, међу првима Сарајлије: браћу Ризниће, браћу Николиће, Јована Ћирковића, Јова Милетића и Теодора Мекшу, из Требиња је дошао чувени Јован Куртовић, затим Цвјетко Јовановић, Драго Тодоровић, Петар Паликућа, Мостарац Ристо Шкуљевић и други, а из Боке се населише Поповићи, Гопчевићи, Вучетићи, Милиновићи, Трипковићи и многи други.
Учвршћујући своје везе међусобним женидбама и кумствима, посташе најјача трговачка групација, о чијој моћи говоре њихове раскошне палате у Трсту
Брод Србина први прошао кроз Суецки канал
Један од највећих био је Требињац Јово Куртовић. Послове грана између Смирне, Скадра, Амстердама, Беча и Прага гдје су му браћа држала филијале.
Има флоту од 40 бродова и 1782. отвара прву редовну линију Европа – Америка између Трста и Филаделфије.
Управо његов брод је први прошао кроз Суецки канал.
Сарајлија Стефан Ризнић је са својих 50 лађа био велико пословно име у Аустрији, а његов већ поменути син Јован постаће велики магнат у Одеси.
Један од најокретнијих и најумнијих био је Спиридон Гопчевић, са своја 33 велика једрењака највеће тонаже у Трсту.
Аргентини продаје ратни брод „Цар Лазар“, који ће бити нуклеус њихове ратне флоте.
Јован Вучетић Бјелица био је један од оснивача бечке бродарске компаније „Лојд“.
Ту је и чувени Томо Милиновић, трговац и поморац, стручњак за артиљерију, који ће у тајним пословима бити десна рука Карађорђу током устанка.
Први Срби капетани били су Сарајлије, браћа Николићи, од којих ће Никола постати угледни лекар, као и његови потомци. Сви су они као велики родољуби несебично помагали српске ослободилачке покрете, али и научне и културне делатности.
Али кад светским морима запловише вапори (пароброди), наступише тешки дани за бокељске једрењаке, који почеше губити трку са модерним временом, па дани старе славе неумитно прођоше.
Последњи бокељски једрењак дуге пловидбе „Немирна“, власништво породице Милошевић, потону прије 121 годину у водама Бискајског залива.
Тако се спусти завеса на једну сјајну златну епоху, у којој Срби поморци оставише велики светли траг.
Дочек бродова
Колико су биле јаке старе српске традиције код бокељских лађара говори и обичај да је брод повратак у вољену Боку прослављао тако што би код Оштрог рта дизао заставе уз топовске плотуне.
Отпоздрављала су му звона манастира Савине, чији би игуман чамцем у пратњи два калуђера долазио на броду.
Капетан и посада, сви гологлави, преобучени у домаће рухо, дочекивали су старца и „цјеливали му крст и десницу, макар сви припадали западној цркви“.
Игуман је светио водицу и шкропио цио брод унакрст, а потом капетана и морнаре који би га на крају обдарили и с поштовањем испратили ка манастиру. Треба још рећи да су Бокељи католици све до данас задржали обиљежавање своје крсне славе.
