Као мото једног од пет циклуса своје песничке збирке „Други круг“ (Српска књижевна задруга и Књижевни клуб „Краљево“, 2024) Александар Марић наводи речи Светог владике Николаја како „само поезија може васкрснути причу“. Иако Марићеве песме нису никаква маскирана проза, већ пунокрва поезија, оне увек носе трагове нарације, живог искуства, живе стварности и догађајности, као и што реферишу на историјске догађаје, ратове нашег времена, на литературу и културно наслеђе, једном речју – уроњене су у свет, историју и, зашто не рећи – у твар.
Али оне, сасвим у складу са наведеним речима владике Николаја, не сликају твар како би је обоготвориле или потврдиле да је она све што шостоји и може постојати, већ напротив – оне сликају, тачније речима иконопишу твар бремениту васкрсењем, које упркос трулежи у њој буја, које је ту, које осећамо, призивамо и позивамо. Јер, опет у иконописном духу, ова поезија сведочи о томе да се, као створена и тварна бића, вечном не можемо обратити мимо твари и без обзира на твар, која за нас – опет – постоји, заиста постоји онолико колико је у њој вечности и васкрсења, колико је у њој Века будућег ка којем хрли.
Томе заправо и служи поезија. чему другом? Као што икона не служи представљању догађаја и личности, њихове спољашње појавности, него нам помаже да завиримо у свет будући, да га окусимо, осетимо, доживимо, то је случај и са поезијом, која препознаје и призива-дозива логосе у свим стварима, који израњајући из невидљивости за оне који имају очи деформишу и преображавају свет ка лику света будућег, тежећи да буду „икона Раја и семе Царства“, што би и требало да буде све оно што у овом свету градимо и деламо, јер све друго је прашина, смрад и лаж.
„Свет иде ка гробљу“, али „Песник [иде] даље на треће брдо / Иза кога је змајева висораван / И додир неба“. И опет, не „иде“ песник на то „треће брдо“ самовољно и својевољно, растеловљен и ништећи твар, а себе величајући, већ као онај што трепери „осећањем да мења се свет и зри / Као што кора плода руди, а под њом ново бива“. А на том „идењу“, на том путу и у том треперењу „нема благослова за шрктост и инат“ или „завист“, али има за „послушање узвраћања љубави“, само за оно што „образ и подобије је Зачетка и Краја“.
Песник је, дакле, онај који ослушкује сва створења „док чекају команду / Да крену у поход / Ка небесима.“, како „Нечији дах васкрсава / Све у земљи сахрањено“, и то како уме и зна претвара у речи. И тек у доживају тог бруја и трепета могуће је осетити лепоту света, који је икона и предукус вечне Лепоте и оног вечно и једино Лепог: „Хоће ли лепота спасити свет / Који је можда већ спасен / Рождеством и победом над смрћу“.
Ретка је данас овако убедљива и жива молитвена и готово богослужбена поезија, нимало сентиментална и свечарска, аутентичан и проживљен одговор на наше древно богослужбено појање и даље живо у литургијском простору, али све мање присутно у култури. Које сведочи језиком нас данашњих отровењску истину да смо сви „браћа када именујемо Бога / Оче наш“, и да „сви смо једно у некој дубљој тајни“.
Оваква поезија, могућа као жива поетска транформација личног духовног искуства и искуства заједнице (то је у црквеном контексту нераздвојиво) основ је за једну другу и другачију културу, за улазак у један „други круг“, али не зачарани и који нас стално враћа на почетак нашег историјског пута, већ онај који нас отвара ка целовитости и пуноћи. Ка култури извежбаног ока и слуха да препознајемо трагове божанског у стварима и њихову усмереност ка Царству будућем, ка васкрсном преображају, испуњењу и уцеловљењу, ка поју и загрљају, у ком ћемо Оног који нас је створио – и који воли сваког од нас као да је једини на свету – видети „лицем у лице“.
