Одавно је речено да је свет постао глобално село и да ћемо сви имати својих пет минута славе. Медији и технологија су сузили свет, све је постало близу, ту доступно и самим тим „наше“, па осећамо да смо позвани да на све реагујемо, и то што пре, да нам нешто не промакне, јер свет увек иде даље а ми не смемо да заостанемо, да бисмо уопште преживели..
Али медији и технологија су нам и апстраховали тај свет. Он је сада за нас постао збир, скуп информација, слика, утисака, који системски уређујемо према својим жељама или, пре, посредовањем неког другог – медија, политике, различитих агенди. Чини нам се да је све близу, одмах ту, да хватамо целину, да видимо процесе и везе на делу, а заправо видимо само оно што нам је презентовано и на начин на који нам је презентовано.
Зато се реагује брзо и самоуверено. Чини нам се да смо на све што се догоди, ма где, позвани да реагујемо, да се определимо, да тумачимо, да емотивно инвестирамо, или нам се чини да нешто пропуштамо или да неког издајемо. У тој апстрахованости и информацијском растеловљењу губи се конкретност додира са живим животом, непосредном стварношћу постојања, које је заправо много комплексније искуство од искуства рецепције одређеног система информација. У конкретности, у осећају живог живота, живе стварности, пре смо спремни да станемо, размислимо, промислимо, јер у нама превлада инстинкт преживљавања, људски инстинкт да озбиљно обради искуство пре реакције, јер је том искуству непосредно изложен, и оно зато за њега може бити потенцијална претња.
Због тога је човек у конкретности опажаја и искуства опрезнији, него у технолошки и медијски посредованој реакцији, где му се чини да је максимално интензивно укључен, да је позван на реакцију и да пред собом има целину доживљаја, искуства и сазнања, али заправо је удаљен, није изложен његовом непосредном дејству и због тога брже, самоувереније и непомирљивије реагује, опредељује се. Јер му од тог опредељивања не зависи живот, а заправо му зависи само сујета и лажним друштвеним нормама наметнуто самопоштовање. Његово мишљење да неко јесте или није крив за нешто, да је политичка одлука добра или лоша, суштински не утиче на исход реалних догађања и на њега неме непосредне последице. Он није у кожи жртава или унесрећених, он није у кожи оних који одлучују да ли да ставе свој потпис на неки документ и не.
И зато нас та суженост ставља у лагодну позицију арбитара, моралиста, свезналица, шта год. Уљуљкује нас и уверава да господаримо ситуацијом, да смо субјекти, да нешто значимо у овој збрци и лавиринту света. Али нас такође, редовно после таквог искуства гура у празнину, у егзистенцијални пад, у још дубљу неизвесност о томе ко смо и шта смо уствари. Јер кад све прође, схватамо да је све то наше мудровање и жучење био само привид, симулација, фантом без тела, пука сенка, најчешће сенка ничега опипљивог. Да ништа нисмо у ствари ни доживели ни одлучили, већ да нам је све прошло као песак између прстију. И да нам тако пролази сав живот.
Зато је тако лако манипулисати нама данашњима, колико год били горди на своја индивидуална и колективна достигнућа. Зато што нам да суженост света даје лажни утисак знања, контроле и учешћа, а а заправо нам се нуди само хаос брзих и пролазних утисака, које обрађујемо према обрасцу сопствених страсти, предрасуда, несвесних тежњи и потреба, или нам их за нас обрађује и сервира неко други, а да тога не желимо да будемо свесни. Зато нећемо да признајемо реалност зла, али нас истовремено зло привлачи, овај пут према обрасцима које су за нас припремили медији и популарна култура.
Тако се и приликом реакције на нестанак несрећне девојчице из Бора понашамо као флуидни ентитети подвојени између окретања очију од зла и фасцинације злом, интерпретираним кроз призму медија и криминалистичкох серија, ентитети који своју флуидност прикривају ангажовањем, опредељивањем, а недостатак конкретног осећаја живота подлегањем диригованим емотивним изливима. Сами се собом играмо, као нека марионета која сама вуче конце који њоме управљају, али по команди и упутству луткара сакривених иза паравана, а за које је себе уверила да не постоје.
Сужење света због тога постаје и сужење свести, иако смо били у искушењу да верујемо у супротно, де ће убрзање и близина читавог света, могућност победе над ограниченошћу својих чула које нас осуђују на сада и овде, донети проширење свести, догађа се управо супротно, један варваризам, провинцијализам, затвореност готово без преседана у људској историји. Јер конкретност и непосредност живог искуства води нас ка њиховом превладавању, јер нам је то превладавање од најдубље егзистенцијалне нужности, и свака самообмана на том путу може да има кобне последице. Свет је огроман и необухватан, али ми целину изводимо из оног пред нама и у нама, ослушкујући дибину онога што свему даје смисао. Сужени свет нам даје лажно осећање моћи, целовитости и свезнања, укида нам осећај одговорности за свет и себе, а тиме и у егзистенцијалном смислу пресудно важан осећај за стварност, која је таква каква је шта год мислили о њој, и којом не могу управљати наше мале жеље и слабости.
А како се борити против тог сужења света и свести, кад већ не можемо укинути медије и технологије, чије смо обрасце већ ионако увелико интериоризовали, толико да су постали нераздвојив део нас и нашег саморазумевања? Окренути се конкретном искуству, човеку поред нас, доживљају и емоцији без посредништва октроисаних инстанци, свести о смртности и ограничености сваког од нас, свести да зло постоји, али и вери да добро може победити. У шта можемо веровати само ако сјај те победе, њен предзнак и могућност препознамо у оку човека поред нас, и у том сјају, предзнаку, могућности, поверујемо у све оно што човек јесте и може да буде. Ако будемо слободни од злих волшебника који нама управљају, а који су најчешће само пројекција наших унутрашњих слабости, палости наше.
Владимир Коларић за Компас
