Ђорђе Чаркић Клинац има нови албум који се зове „Recycle Bin“ (2025) и ту у складу са насловом стварно има свачега – демоа, различитих колаборација, нечега што заиста делују као остаци и полупроизводи, клипови за фанове и колекционаре. А Клинац је поново Клинац, не Ђорђе као у албуму „Борба“, и албум је сав у том преиспитивању, у самореферисању, саморефлектовању, у том „миту“ о Клинцу.
О „Ђолету“ о коме и даље нико не зна ко је заиста, па ни он сам. О успеху и ужасу од истог, о раскалашности сваке врсте и замору од ње. О Клинцу који воли лову и није за љубав, али ипак… О страшном таленту који као да не зна шта ће са собом и куда даље, који већ прави читаву каријеру од тога што не зна куда даље. Што позира да не зна и што стварно не зна, што се зајебава и што пати. Све топ заједно и све то једнако уверљиво.
И да, опет је ту ђаво, неизбежан Клинчев и Ђорђев сапутник, пријатељ и непријатељ, помагач и одмагач, често и он сам, или макар његов двојник. А овде, у песми „Трауме“ најпре сапатник, јер и он је од „маса и крви“ и „јаца као смртник“. Баш као и Клинац и Ђорђе који јеца, а истовремено као да верује да све може и да му се све може. Али овде је цела та прича на рипит, „тај филм смо већ гледали“, пева Клинац, све је то већ досадило, „свет је грозан“, али и то већ знамо, ништа ново под капом небеском, осим лове и задовољства, а и ту нема ничега новог кад се једном изгустира.
Значи, ту је опет Клинчев и Ђорђев друг ђаво, али ту је и нежност, оно мало нежно, трепераво срце у њему, онај глас који у тишини беседи са оним са којим једино вреди беседити, јер нам даје живот, стално изнова. Ипак се неко за њега боји, ипак га неко воли, ко га зна у душу „црно-белу као клавир“, ипак се некоме и нечему моли, можда може да буде бољи човек, и уздаје се у томе у Бога више него у себе, који је ионако све „сјебао“. Можда ће бити боље кад оде, пева он, од љубави, а можда и од живота, али ипак би да неко буде ту, да „дође и сва сећања му успава“, отупи га или растерети, или опрости, ко ће га знати.
И без обзира на сав замор, ту су ипак песме, које су и даље важне, на које га и даље тера онај глас, због којих, да би их писао, мора да живи „као ниједан“, које „проживљава и краде“, због којих „гине“. Песме су ипак ту да се огласи то трепераво и нежно, да се пробеседи бар на тај начин са неким ко тај трепет може да осети и чује, па нам можда и помогне да сви постанемо тај трепет, упркос нама самима, тврдоћи и окошталости, сваком паду упркос.
Клинац је дакле опет ту, па ваљда ће и даље бити, макар и са нечим прелазним као што је овај „Recycle Bin“, јер неће и не може ваљда заувек све бити та прелазност, или макар кокетерија са њом, али ко зна. Јер талентовани људи имају свој пут и начин, који већина нас и не може да сагледа у правом светлу.
