Иако веома млад, Илија Баша је стекао изузетну популарност и поштовање унутар наше младе и врло квалитетне хип-хоп и треп сцене. Ритам његове песме је течан, омамљујућ, истовремено полетан и суздржан, енергичан и миран, сигуран и ослобођен. Али оно што је посебно је начин на који Баша (уметничко име је оригинално писано као Ba$ha) изводи своје песме, врло непосредан, искрен, емотиван, али без позе и патетике, уз примесе ироније и самосвести а опет без за ову музику типичног курчења.
У том смислу, Башина музика је заводљива, благо провокативна, емотивна и топла, али не без оштрине и дрскости, лагана и релаксирана, али не без садржаја. Чак је њена водећа одлика заправо спој немале садржајне и значењске засићености и релаксираног става и интерпретације, која је толико „кул“, да је лишен сваког „кул“ позераја. И у основи толико интелигентан, да је лишен потребе да доказује интелигенцију, довољно озбиљан да је лишен потребе да мрачи.
Типичне жанровске топосе у којима музичар говори о свом успеху и реакцији на њега, Баша третира интелигентно, духовито, наводећи (на пример у песми „16“) типична питања и савете са којима се суочава и демонстрирајући потребу окружења да наметне своје критеријуме и обликује те у складу са њима, што је уосталом изазов сваког одрастања и самоформирања, и због тога Баша у овом домену нуди пре простор за идентификацију и разумевање, него за самоистицање. Жеља за слободом и трагањем, простором за свој лични развој делује максимални уверљиво, жанровске топосе користећи на максимално индивидуализован и непосредан начин.
Жанровске топосе „прозивке“ људи и појава, Баша на сличан начин трансформише у изражавање бриге за другога, разумевање, онакво какви би волео да други имају за њега, и у том смислу је ова музика веома зрела и самосвесна, личне потребе и искуства стављајући испред обавезујућих жанровских матрица и тиме медијске и генерацијске рецепције.
У односу са собом и другима, аутор не скрива рањивост, унутрашњу борбу и самопреиспитивање. Потреба за пажњом, али и умор од односа, чак и без видљивог разлога, сумње у сопствене мотиве и осећања везаности за некога ко се наизглед не разликује од других, конструишу за овако младог аутора необично сложен и суптилан емотивни пејзаж, пун амбиваленција разних врста.
Лепа и слатка меланхолија Башиних песама проистиче из свести о времену, пролазности, запитаности да ли време лечи промашаје и трауме, једном врстом помирености са тим да се никад неће добити све (наслов његовог албума и јесте „Све што буде, тако мора“), али и са надом да је још много тога испред тебе, да је свет отворен, и да се не треба закопавати у глибовима и зачараним круговима садашњег тренутка, да треба бити свестан палости себе и света у ком живимо, али да то није разлог да се из живота и његових пројекција искључи радост, интересовање за друге и нада за остварење топлих, смислених и обогаћујућих односа. Па тако у амблематичној песми „Месец“ певач каже „Буди срећан, јебеш пад“, не у смислу скретања погледа, заборава негирања палости, него њеног превладавања, отварања ка нечему чиме се палост превазилази.
А шта је то „нешто“, без многи учитавања можемо наслутити у можда најбољој Башиној песми „Диско“, у суптилном портрету „девојке за диско“, у којој песниково позивање Богу да је спасе није тек реторични ефекат, него проистиче из меланхолије и бола због њеног потенцијално потрошеног и промашеног, испразног живота и нереализованог односа, где се нежном молитвом за другога жели рашчарати зачараност овосветском површношћу. И где је лик те девојке може бити огледало и песникове и наше сопствене испразности и самообмане, из које такође треба похрлити да се спасемо.
Тешко да је и младој српској музици Бога ико призивао на овако топао, болан и искрен начин као Илија Баша, и тај позив као да се ненаметљиво провлачи кроз све његове песме, које из уроњености у све императиве савременог потрошачког и репрезентацијског миљеа, као да нежно, без претераног мрачења и критизерства, али и без лакировке, позивају на нешто друго, неки преображај који неће никоме наудити, који ће све људе отворити ка нечем другом од свега онога што им се најчешће нуди, а заправо ка самима себи, онаквима какви би требало да буду, свако од њих појединачно.
Отуда толика љубав младих према Башиној музици, и она даје велику наду, јер сви ми негде дубоко у себи, под свим овосветским наслагама, ипак знамо шта је то што нам истински треба.
