Није ретко да наиђемо на људе који никад неће похвалити другога, као да се плаше да ће тиме угрозити своју друштвено позицију. Уопште, чести су они који свим својим односима управљају искључиво у интересу очувања или унепређивања свог положаја у друштву. Други је за њих потенцијална претња, не треба му давати крила да нас у нечему претекне или информацију коју може употребити против нас, а свакако не показати слабост.
Неки, освешћенији, суспрезање од похвала бране „васпитним“ разлозима, тобожњом бригом да се други не погорди, не умисли, не уобрази. Тачно је да искушења умеју да буду корисна за нас, и да смо у аскетској литератури читали како су нам често кориснији они који нас вређају него они који нас хвала, јер доприносе нашем смирењу, То у неком смислу јесте тако, али то не значи да ико од нас треба да се нуди да другоме буде искушење, а не дај Боже да према њему буде груб и непријатељски настројен. Изражавати завист и суревњивост према некоме нипошто не може бити врлина, мада може имати улогу у целини Божанског домостроја. До нас је ипак, да Богу дамо Божије, а да се сами понашамо што је могуће ближе њему, у складу са својим људским ограничењима, односно нашим ограниченим знањима и увидима о другоме. Дакле, ми треба да се према другима понашамо онако како су нас учили Христос и апостоли, а то не подразумева поигравање њиховим емоцијама и савешћу.
Такође, подразумева се да људе не треба хвалити претерано и испразно, јер то је опет страственост, самоистицање, ружна наметљивост. Као да неко треба да буде почаствован што смо га баш ми похвалили – ми овакве величине. Па ако не покаже доличну захвалност, умемо добро да се наљутимо.
Похвала треба да буде израз охрабрења, утехе, прихватања, подршке, и она је често људима потребна у свакодневним искушењима. Потребно им је да знају да нису сами, да се на неког могу ослонити, да је неко ипак ту, чак и ако не може конкретно да им помогне, мада је увек најбоље конкретно помоћи ако се, како и кад може. Критизери никада никоме нису помогли, осим Божијом промишљу, а са њом се није играти.
Кад сте груби и суви према људима тад на себе заправо узимате Божије прерогативе, не зато што је Бог груб и сув, него зато што себи приписујете његово свезнање, увид у потребе и могућности другог, његову способност да види наше путеве и предвиди и осветли наше изборе. А ми људи то немамо.
Значи, треба подржати другога, не тек тако и испразно, не ради самоистицања и самодивљења, како смо ми, ето, племенити и подржавајући, него помоћи другоме да разгори ватру и светлост коју има у себи. Да поверује да може даље, да и он нешто може. Не да покори свет и буде мали бог међу малим боговима, него да испуну своје таланте, своје људско и своје лично назначење.
Осветлимо другог, колико год мале светиљке биле у нашим рукама, и прихватимо светлост другог, не кошта много. А Господ гледа и воли ту размену светлости, и додаће, ако треба и колико треба. Препустимо то њему, а ми чинимо оно што је до нас. Не отимајмо се за положај у друштву, за моћ, него се отворимо за љубав Божију.
Владимир Коларић за Компас инфо
