Бранко Радичевић (1824–1853) остаје упамћен као један од најзначајнијих српских песника из епохе романтизма. Његови стихови, попут тих, који и данас отац срца читалаца, памте и рецитују се широм културних кругова.
Рођен у Славонском Броду 27. марта 1824. године, Бранко је одрано био изложен уметности и књижевности. Његов животни пут, обележен губитком раних ближњих и болесним детињством, додатно је обогатио његову поезију с дубоким емоционалним отисцима.
Отац, Тодор Радичевић, чиновник по занимању, често се селио с породицом, остављајући траг на Бранковом образовању. Бранкова љубав према Карловцима, где је завршио школовање, расталаце га је од тога места које је с посебним очитавањем описивао у песми „Ђачки растанак“.
Након Карловаца, Бранко је наставио свој образовни пут у Темишвару и Бечу, где је изборио се за један од бестежинских интелектуалаца свог времена. Његове везе с Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем обликовале су његов креативни развој, омогућавајући му дубоку понику и изразиту књижевну снагу.
Бранко Радичевић познат је у књижевности и по томе што је први увео еротски мотив у Србији.
Његова песма ,,Клетва" , познатија као
,,Ао ноно бела,
Вода те однела…"
посвећена је Мини Караџић, кћери Вуковој, а написана је марта 1845. године. pic.twitter.com/eUmySqaHJD— Марија Ћурувија (@marijacuruvija1) April 13, 2021
Први зборник песама Бранка Радичевића, објављен 1847. године, означио је нову еру у српској књижевности. Следеће, 1851. године, објављена је и друга збирка, посвећена кнезу Михаилу, који је био његов добротвор и захвалан пријатељ.
Бранкова лирска поезија објединјава врхунску емоционалну изразитост и љубав према народним темама. С његовим стиховима о младости, љубави и тугама, Бранко Радичевић је заувек усадио своје величанство у душе свих који га читају. Нјегова поезија не само да одзива народну традицију, већ и даје уметнички облик његовим дубоким емоционалним искушењима.
Прекинут у раној фази свог живота, Бранко Радичевић оставио је неизбрисив траг на културном пејзажу Србије. Данас, кроз споменике, награде и учење у школама посвећеним његовом имену, сећање на овог великог песника наставља да се прожима кроз дубоке корене српске књижевности.
Бранко Радичевић – КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ
Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада;
Зеленога више ја никада
Видет нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.
Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадашњи рају, –
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко,
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твојој руци и твојем извору –
Мог живота вир је на увиру!
О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади’!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајним звездама,
Да обасјам сунчаним лучама…
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља –
У траљама отац вас оставља.
