Детињство је веома битно за одгој детета, јер у том периоду се обликују личност, карактер, вредности и навике које ће дете носити кроз живот. Зато је битно да родитељи пруже детету сигурност, љубав, подршку, поштовање и разумевање, али и да поставе границе, правила и очекивања која су примерена добу и развоју детета. Васпитање деце захтева одговорност, струпљивост, доследност и комуникацију. Родитељи треба да буду пример детету, да га подстичу на учење, истраживање, креативност и самопоуздање, али и да га уче одговорности, сарадњи, поштењу и емпатији. Како бити добар родитељ није једноставно питање, јер не постоји јединствен рецепт за васпитање. Свако дете је индивидуалност са својим потребама, жељама и интересовањима, а сваки родитељ има свој стил и филозофију васпитања. Оно што је важно јесте да родитељ буде присутан у животу детета, да га слуша, разуме и поштује, да га прихвата онаквог какво јесте, али и да га подржава у развоју свог потенцијала. Добар родитељ је онај који воли своје дете безусловно и који му омогућава да одрасте у здраву, срећну и успешну особу.
Прво, важно је да будеш доследан у постављању граница и правила, али и да их прилагођаваш у складу са развојним потребама детета. Деца треба да знају шта се од њих очекује, али и да имају простор за истраживање, креативност и самосталност. Не би требало да будеш превише строг или превише попустљив, већ да нађеш златну средину између ауторитета и подршке.
Друго, важно је да комуницираш са дететом на отворен, поштен и поштовањем испуњен начин. Деца треба да осете да си заинтересован за њихов живот, мишљења и осећања, али и да имаш свој став и гледиште. Не би требало да критикујеш или осуђујеш дете, већ да га хвалиш и подстичеш када ради добро, а када греши да га учиш како да исправи грешку. Не би требало да водиш монолог или да наметаш своју вољу, већ да слушаш и разумеш дететову перспективу и да тражиш заједничко решење.
Треће, важно је да покажеш детету љубав, нежност и припадност. Деца треба да осете да си увек ту за њих, да им верујеш и цениш их онаквим какви јесу. Не би требало да условљаваш своју љубав или да играш игре моћи, већ да изражаваш своја осећања речима и делима. Не би требало да занемариш или запоставиш дететове емоционалне потребе, већ да га грлиш, цмачеш и мазиш често.
Васпитање деце је велики изазов за сваког родитеља. Није лако одабрати прави начин да се детету пренесу вредности, знања и вештине које ће му помоћи да се снађе у животу. Постоје различити васпитни стилови који се одликују различитим степеном топлине и контроле коју родитељи пружају свом детету. Неки од њих су:
– Ауторитарни стил – родитељи су строги, захтевни и непопустљиви. Од детета очекују апсолутну послушност и поштовање правила без образложења. Кажњавају свако одступање и не прихватају негова мишљења и осећања.
– Пермисивни стил – родитељи су толерантни, попустљиви и неинтересовани. Од детета не очекују ништа и не постављају му границе. Дозвољавају му да ради шта год хоће и не узимају у обзир његов развој и потребе.
– Занемарујући стил – родитељи су хладни, одбацивајући и неосетљиви. Од детета не очекују ништа јер га не занимају. Не пружају му никакву пажњу, негу, подршку или вођство. Дете је препуштено самом себи.
– Ауторитативни стил – родитељи су топли, подржавајући и разумни. Од детета очекују одговорност и зрелост у складу са његовим возрастом и способностима. Постављају му јасне границе, али и образлажу правила и поштују његова мишљења и осећања. Похвалом и подстицањем граде његово самопоштовање и самопоуздање.
Јасно је да се код сваког родитеља преплићу ови васпитни стилови и да природа ситуације често одређује како ће неко одреаговати.
