Своју војничку каријеру прослављени снајпериста није почео у снајперској школи, нeго у финансијско-економском одељењу Тихоокеанске флоте.
„Моја страст је да посматрам понашање непријатеља. На пример, видим како из склоништа излази неки надмени фашистички официр, прави се важан, заповедничим гестовима растерује војнике на све стране. Они тачно извршавају његову вољу, испуњавају његове жеље, његове ћефове. А он не зна да му је остало само неколико секунди живота…“ – записао је у својим сећањима „Преко Волге за нас није постојала земља“ совјетски снајпериста Василиј Зајцев.
Зајцев је усмртио 242 непријатељска војника и официра. Не спада међу најефикасније снајперисте Другог светског рата, али је сигурно најпознатији снајпериста Стаљинградске битке.
Са брода у ровове
Василиј Григорјевич је још у детињству научио да добро гађа из пушке. Деда му је био искусни ловац и често је водио унука са собом у уралску тајгу.
Међутим, Зајцев рат није дочекао у снајперском воду, него на Тихом океану. С обзиром да је био писмен, служио је у финансијско-економском одељењу штаба једне војне јединице у саставу флоте.
Многи морнари хрлили су на фронт да се боре против непријатеља, и Василиј Григорјевич није био изузетак. Будући јунак Стаљинграда написао је пет рапорта са молбом да га пошаљу у рат и на лето 1942. године то му је омогућено. „Читавих пет година сам поносно носио морнарску мајицу, припремао се за борбу на океану… А било ми је суђено да ратујем на копну“, записао је Зајцев.
Рођени стрелац
У септембру 1942. године Василиј Григорјевич се нашао у Стаљинграду у саставу 284. стрељачке дивизије 62. армије генерал-лајтнанта Василија Чујкова. У прво време учествовао је у уличним борбама као обичан пешадинац.
Међутим, убрзо је запажен његов снајперски таленат. Група бораца налазила се на положају када су се пред њима појавила двојица Немаца. „Брзо сам подигао пушку и, готово не нишанећи, испалио. Фриц је пао. Неколико секунди касније тамо се појавио други. И другог сам смакнуо“, присећао се Зајцев. Командант пука који је био сведок ове сцене одмах је наложио да се Василију Григорјевичу да снајперска пушка са оптичким нишаном.
Мајстор снајперске вештине
Зајцев је поседовао одличан вид и слух, издржљивост, чврст карактер и хладнокрвност. Брзо се издвојио као један од најбољих снајпериста Стаљинграда.
Василиј Григорјевич је непрекидно усавршавао своје умеће, проучавао тактику противника, постављао сопствена правила и притом се није плашио импровизације: „Када изађеш напред, камуфлирај се, лежи мирно као камен и посматрај, проучавај околину, води записник, бележи посебне карактеристике“. Зајцев се трудио да не ради у сумрак, јер је сунце на заласку могло да се огледа у оптичком инструменту и својим одблеском ода положај снајперисте. Док је јутарње сунце обасјавало двогледе немачких официра, коректора ватре и нишане на пушкама непријатељских снајпериста.
„Ако ујутро негде блесне сјај упаљача, значи да је снајпериста запалио цигарету. Мемориши ту тачку и чекај: требало би да се појави паучина дуванског дима. Нешто касније, можда и дан касније, на делић секунде ће се промолити шлем. Тада немој да зеваш!“
„Зечићи“
Талентовани стрелац и познавалац снајперске вештине обучавао је друге снајперисте које су незванично називали „зечићима“ (презиме Зајцев потиче од речи зајац – зец). Њих је било тридесетак.Василиј Григорјевич их је учио да мењају положај после два-три хица, да се брижљиво камуфлирају, да праве „мамце“ како би преварили непријатеља (на пример, постављајући лутку обучену у војничку униформу). Али најважније што је Зајцев тражио од њих било је да размишљају изван шаблона и да импровизују.
Зајцев је развио тактику групног лова у „шесторкама“, коју је успешно примењивао са ученицима. Она се састојала у томе да се иста зона из различитих праваца ефикасно покрије ватром три пара снајпериста (стрелци и осматрачи).
Чујков се лично сретао са многим снајперистима своје армије. Сусрета са Зајцевом и његовим учеником Виктором Медведевом присећао се на следећи начин. „Када сам први пут срео Зајцева и Медведева, уочио сам њихову скромност, одмереност покрета, изузетно смирен карактер, пажљив поглед; могли су дуго да гледају у једну тачку, не трепћући. Имали су чврсту руку: при руковању шаку су стезали као клештима“. Ловац на снајперисте
Током Стаљинградске битке Василиј Зајцев је ликвидирао једанаест непријатељских снајпериста. „Већ сам научио да брзо препознајем ‘потпис’ фашистичких снајпериста, по карактеру паљбе и камуфлаже без посебног труда сам могао да разликујем искусније стрелце од новајлија, кукавице од оних упорних и одлучних“, присећао се он.
Посебну славу је стекао дуел између Зајцева и немачког мајора Кенига, који је упућен у Стаљинград како би уништио „зечиће“ и, наравно, главног „зеца“. Сукоб двојице мајстора приказан је у филму из 2001. године „Непријатељ пред вратима“. Идентитет мајора Кенига изазива питања међу истраживачима. Према једној верзији, под тим именом се скривао руководилац снајперске школе из града Цосен штандартенфирер СС-а Хајнц Торвалд.
Кениг-Торвалд је ликвидирао неколико совјетских снајпериста, након чега је ушао у дуел са Зајцевом. Немца је успео да измами осматрач Николај Куликов.
„Куликов је пажљиво, како то уме само изузетно искусан снајпериста, почео да подиже кацигу“, присећао се Зајцев. „Фашиста је опалио. Куликов се на тренутак подигао, гласно узвикнуо и пао… Најзад је совјетски снајпериста, ‘главни зец’, кога сам ловио четири дана, убијен! – помислио је, вероватно, Немац, и промолио иза лима главу до пола. Ја сам опалио. Глава фашисте је клонула, а оптички нишан његове пушке је и даље блистао на сунцу.“
Чим се спустила тама, совјетска војска је на том месту обавила извиђање. У јеку борбе Зајцев је са другим снајперистом испод лима извукао убијеног мајора, узео његова документа и доставио их команданту дивизије.
У јануару 1943. године Василиј Григорјевич је тешко рањен, при чему је привремено изгубио вид. У Москви, где је хитно упућен, вид му је повраћен.
22. фебруара исте године Василију Зајцеву је за храброст и војничку врлину показану у борбама против немачко-фашистичких окупатора додељено звање Хероја Совјетског Савеза.Након опоравка Василиј Григорјевич се вратио у армију, учествовао у борбама , припремао нове „зечиће“ и написао два уџбеника о снајперској вештини. Победу је дочекао у војној болници у Кијеву.
Зајцев је одлучио да остане у престоници Совјетске Украјине и ту је дуго радио на руководећим функцијама у сфери лаке индустрије. Преминуо је 15. децембра 1991. године неколико дана пре распада СССР-а.
Чувени снајпериста је у свом тестаменту тражио да га сахране у Волгограду (како се од 1961. назива Стаљинград). Међутим, дуго се његов гроб налазио у Кијеву. Тек 2006. године његови остаци су свечано пренети и сахрањени на Мамајевом Кургану – месту најжешћих борби, где данас почива 35 хиљада заштитника града.
