Национална стратегија безбедности, коју председници обично САД објављују једном током мандата, представља званичну изјаву о глобалним приоритетима Сједињених Америчких Држава. Сада је то урадио и Доналд Трамп.
Он намерава да САД убудуће задрже снажније војно присуство у Западној хемисфери како би се бориле против миграција, наркотика и јачања непријатељских сила у региону, према његовој новој Националној стратегији безбедности, пише Politico.
Документ од 33 стране представља ретко званично објашњење Трамповог спољнополитичког погледа на свет од стране његове администрације. Такве стратегије, које председници обично објављују једном током мандата, могу да утичу на то како делови америчке владе распоређују буџете и постављају политичке приоритете.
Трампова Национална стратегија безбедности, коју је Бела кућа тихо објавила у четвртак, садржи оштре поруке Европи, сугеришући да се налази у цивилизацијском опадању, и посвећује релативно мало пажње Блиском истоку и Африци.
Она је необично снажно фокусирана на Западну хемисферу, што се представља пре свега као напор да се заштити америчка територија. Наводи се да је „безбедност границе примарни елемент националне безбедности“ и упућују се прикривене референце на кинеске напоре да стекне упоришта у америчком суседству.
„Сједињене Државе морају бити доминантне у Западној хемисфери као услов наше безбедности и просперитета, услов који нам омогућава да се у региону самоуверено поставимо где и када је потребно“, наводи се у документу. „Услови наших савеза и услови под којима обезбеђујемо било какву помоћ морају зависити од смањивања непријатељског спољног утицаја, од контроле војних инсталација, лука и кључне инфраструктуре до куповине стратешких средстава у ширем смислу.“
Документ такве планове описује као део „Трампове корелације“ на Монроову доктрину. Монроова доктрина је идеја коју је 1823. изнео председник Џејмс Монро, а која каже да САД неће толерисати злонамерно страно мешање у сопственој хемисфери.
Трампов документ, као и пратећи документ познат као Национална стратегија одбране, суочили су се са кашњењима делом због расправа у администрацији о елементима који се односе на Кину. Секретар за финансије Скот Бесент заговарао је ублажавање одређених формулација о Пекингу, према речима двоје људи упознатих с унутрашњим расправама, који су говорили под словом анонимности. Бесент је тренутно укључен у осетљиве трговинске разговоре САД са Кином, а сам Трамп је опрезан због деликатних односа са Пекингом.
Нова Национална стратегија безбедности наводи да САД морају доносити тешке одлуке у глобалној сфери. „После краја Хладног рата, америчке спољнополитичке елите увериле су себе да је трајна америчка доминација над целим светом у најбољем интересу наше земље. Ипак, послови других држава тичу нас се само ако њихове активности директно прете нашим интересима“, наводи документ.
У уводној белешци уз стратегију, Трамп ју је назвао „мапом пута која ће обезбедити да Америка остане највећа и најуспешнија нација у историји човечанства и дом слободе на земљи“.
Али Трамп је по природи непредвидив, па је тешко прогнозирати како ће се и колико дуго држати идеја из нове стратегије. Неки изненадни глобални догађај могао би да промени његово размишљање, као што се догодило код ранијих председника, од Џорџа В. Буша до Џоа Бајдена.
Ипак, документ изгледа усклађено са многим потезима које је повукао током другог мандата, као и са приоритетима неких његових саветника.
То укључује распоређивање знатно већих америчких војних капацитета у Западној хемисфери, предузимање бројних корака за смањење миграција ка Америци, заговарање снажније индустријске базе у САД и промовисање „западног идентитета“, укључујући и у Европи.
Стратегија чак помиње традиционалне вредности, наводећи да администрација жели „обнову и оснаживање америчког духовног и културног здравља“ и „Америку која цени своје прошле славе и своје хероје“. Помиње и потребу за „све већим бројем снажних, традиционалних породица које одгајају здраву децу“.
Као што је Politico раније извештавао, стратегија необично много простора посвећује Латинској Америци, Карибима и другим суседима САД. То представља одступање од досадашњих администрација, које су имале тенденцију да дају приоритет другим регионима и темама, као што је суочавање са великим силама попут Русије и Кине или борба против тероризма, преноси Telegraf.rs.
Трампова стратегија сугерише да председникова војна експанзија у Западној хемисфери није привремена појава. (Та експанзија, која је обухватила и контроверзне војне нападе на чамце за које се тврди да превозе дрогу, представљена је као начин борбе против картела. Али администрација се такође нада да би појачано распоређивање могло помоћи у вршењу притиска на венецуеланског лидера Николаса Мадура да одступи.)
Стратегија такође посебно позива на „примереније присуство Обалске страже и морнарице како би се контролисали поморски путеви, спречила илегална и друга нежљена миграција, смањила трговина људима и наркотицима и контролисале кључне транзитне руте у кризи“.
Стратегија наводи да САД треба да унапреде односе са владама у Латинској Америци, укључујући сарадњу у идентификовању стратешких ресурса, што је очигледна референца на материјале попут ретких метала. Такође се наводи да ће САД више сарађивати са приватним сектором како би промовисале „стратешке могућности аквизиција и улагања за америчке компаније у региону“.
Таква пословна обећања, бар на општем нивоу, могла би да обрадују многе латиноамеричке владе које већ дуго изражавају фрустрацију због недовољне пажње САД према региону. Ипак, није јасно како се таква обећања уклапају са Трамповим инсистирањем на увођењу царина трговинским партнерима Америке.
Национална стратегија безбедности посвећује приличну пажњу Кини, иако често не помиње Пекинг директно. Многи амерички законодавци са обе стране политичког спектра сматрају да је Кина, све самоуверенија, најтежа дугорочна претња америчкој глобалној моћи. Али, док је језик који се користи у Трамповој стратегији оштар, он је пажљиво бираан и није запаљив.
Администрација обећава да ће „уравнотежити амерички економски однос са Кином, дајући приоритет реципроцитету и правичности како би се обновила америчка економска независност“.
Али такође наводи да „трговина са Кином треба да буде уравнотежена и фокусирана на неосетљиве аспекте“ и чак позива на „одржавање заиста обострано корисног економског односа са Пекингом“.
Стратегија каже да САД желе да спрече рат у Индо-Пацифику, што је алузија на растуће тензије у региону, укључујући односе између Кине и америчких савезника попут Јапана и Филипина.
„Такође ћемо одржавати нашу дугогодишњу декларативну политику о Тајвану, што значи да Сједињене Државе не подржавају ниједну једнострану промену статус кво у Тајванском мореузу“, наводи се. То би могло умирити посматраче у Азији који страхују да ће се Трамп удаљити од америчке подршке Тајвану суоченом са сталним претњама Кине.
Документ наводи да је „основни интерес Сједињених Држава да преговарају о брзом окончању непријатељстава у Украјини“ и да се смањи ризик од руских сукоба са другим земљама у Европи.
Али, укупно гледано, документ је благ према Русији, уз веома мало критике Москве.
Уместо тога, неке од најоштријих примедаба упућене су савезничким земљама САД у Европи. Администрација, у делимично прикривеним формулацијама, критикује европске напоре да обуздају екстремну десницу, називајући такве мере политичком цензуром.
„Трампова администрација налази се у сукобу са европским званичницима који имају нереална очекивања у вези са ратом у Украјини, а који седе у нестабилним мањинским владaма, од којих многе газе основне принципе демократије да би угушиле опозицију“, наводи се у стратегији.
Стратегија такође сугерише да ће миграције фундаментално променити европски идентитет у мери која би могла да ослаби америчке савезе.
„На дужи рок, сасвим је вероватно да ће, најкасније за неколико деценија, поједине чланице НАТО постати већински неевропске“, наводи се. „Као такво, отворено је питање да ли ће оне посматрати своје место у свету или свој савез са Сједињеним Државама на исти начин као они који су потписали НАТО повељу.“
Ипак, документ признаје економске и друге снаге Европе, као и то да је партнерство Америке са већим делом континента помогло САД. „Не само да не можемо себи приуштити да отпишемо Европу, већ би то било контрапродуктивно за циљеве које ова стратегија жели да постигне“, наводи се.
„Наш циљ би требало да буде да помогнемо Европи да исправи своју тренутну путању“, додаје се.
Трампова стратегија из првог мандата значајно се фокусирала на конкуренцију САД са Русијом и Кином, али ју је председник често подривао покушавајући да придобије наклоност лидера тих нуклеарних сила.
Ако нова стратегија заиста боље одражава оно што Трамп лично верује, могла би помоћи другим деловима америчке владе да се прилагоде, а исто тако и страним владама.
Као што је често случај са документима Трампове администрације, стратегија значајан део посвећује хваљењу врховног команданта. Описује га као „председника мира“, док наводи да се користи „неконвенционалном дипломатијом“.
Стратегија се повремено труди да ублажи оно што изгледа као недоследност. Наводи да би САД требало да имају високе критеријуме за страну интервенцију, али истовремено каже да желе да „спрече појаву доминантних непријатеља“.
Такође у суштини одбацује амбиције многих мањих држава. „Пренаглашени утицај већих, богатијих и јачих нација вечита је истина међународних односа“, наводи стратегија.
Национална стратегија безбедности прва је у низу важних докумената о одбрани и спољној политици које би Трампова администрација требало да објави. Међу њима је и Национална стратегија одбране, за коју се очекује да ће имати сличну суштину.
Ране визије председника о томе шта би Национална стратегија безбедности требало да укључи понекад су морале да буду одбачене због догађаја.
После напада 11. септембра, прва стратегија Џорџа В. Буша током његовог мандата снажно се фокусирала на борбу против исламистичког тероризма. Тим Џоа Бајдена провео је велики део прве године радећи на стратегији која је морала да буде поново написана након што се Русија приближила покретању свеобухватне инвазије на Украјину.
