У моје четрдесет четири године Бог ми је открио оно што ће ме држати чврстим до краја живота на уском и заморном путу који сам изабрао: „Скрнављење чистоте“, како каже и Свети Јован Синаит.
Од тада до последњег даха – клевета, увреда, презир ме није напуштао ни за тренутак. Не желим да причам са вама о догађајима, нити о особама.
Нећете моћи да разумете на тај начин да и клевету и увреду и поругу заволех. Чудиш ли се? А ипак сам научио да их видим као ексере свог крста.
Ово је био пут мог васкрсења. Нека су благословени. Научили су ме да љубим, ослобођен стрепње да угодим, да шармирам, да се допаднем.
Научио сам да гледам на скромне и презрене, на просте, свакодневне и безимене људе, на то злато земље.
Свети Нектарије је рођен 1. октобра 1846. године у Силвирији, у Тракији, од сиромашних и благочестивих родитеља. На крштењу је добио име Анастасије. Прва слова, као и хришћанска учења, научио је од своје мајке. У Силвирији је завршио основну и средњу школу, пре него што је отишао у Цариград да настави студије, радећи, у почетку, код једног дуванџије како би финансијски помогао породици. Почео је да проучава и сакупља изреке и истине Светих Отаца и класичних философа, што је дало двотомну књигу „Ризница светих и философских научењака“, коју је објавио 1895. г. Чак и пре своје двадесете године био је постављен на место учитеља у школи Протектората Свете Кувуклије у Цариграду.
Потом је отишао на Хиос и радио као учитељ у селу Лити, истовремено проповедајући у црквама те области. Седам година касније замонашен је у ’Новом манастиру’ на Хиосу, узевши име Лазар и почео радити као секретар Манастира. Неколико месеци касније рукоположен је у јерођакона и узео је име Нектарије.
Године 1877. отишао је у Атину да настави студије, а трошкове су подмирили браћа Хореми. После три године завршава студије и враћа се у Хиос. Крајем септембра 1882. године преселио се у Александрију, и патријарх Софроније му је помогао да упише Богословију у Атини, под условом да се после дипломирања врати у Александрију и да ради у Патријаршији.
Двадесет трећег марта 1886. године, када се вратио у Александрију, александријски патријарх га је рукоположио у свештенички чин у цркви Светог Саве Освећеног, док је августа исте године рукопроизведен у звање архимандрита. Радио је као секретар Патријаршије, а затим као патријаршијски изасланик у Каиру.
У јануару 1889. године хиротонисан је за архијереја и добио је звање митрополита Пентапоља. Његов пример и ревност у извршавању својих дужности учинили су да га је његова паства заволела и да му се дивила, али и да су неки чиновници Патријаршије почели завидети и клеветати га. Александријски патријарх га је разрешио као архијереја 11. јула 1890. године и наложио му да напусти Египат. Тако се још једном нашао у Атини, сам, осрамоћен, занемарен, лишен чак и могућности да зарађује за свакодневни хлеб.
После једне тешке године Грчка Црква га је поставила за проповедника у Евији 15. фебруара 1891. године, пре него што је у марту 1894. постао директор Ризаријеве школе. Овде је остао 14 година, дајући нови импулс школи и помажући у образовању млађег свештенства. Током мало слободног времена које је имао, молио се, проучавао, написао велики број дела из догматике, етике и историје Цркве, а бавио се и својом омиљеном разонодом: гајио је цвеће и садио дрвеће.
У лето 1898. посетио је Свету Гору, где је провео скоро два месеца обилазећи манастире. У то време сачинио је опсежну студију рукописа у библиотеци, као део истраживања материјала за свој академски рад.
Пошто је у себи имао жељу за тиховањем монашког живота, удовољио је жељама неких својих духовних кћери и основао киновијски манастир на Егини, где се повукао након што је поднео оставку у Ризарији. О свом трошку је саградио малу кућу, близу манастира, али изван њега. Треба напоменути да је активно учествовао у градњи, превозио је земљу или блато и копао, помажући градитељима. Поново је претрпео клевету и неправедне оптужбе, овог пута у вези са манастиром, од чланова јерархије. Признање од стране Манастира дошло је четири године после његовог упокојења, а монахињама је саопштено писмом архиепископа Хризостома 15. маја 1924. године.,
У последњим годинама живота боловао је од болести која му је доносила несносан бол. После поклоњења икони Пресвете Богородице, рекао је својим ученицима о предстојећем одласку из овог живота и пристао да на препоруке лекара оде у Атину и лечи се у болници. Тамо је био на лечењу готово два месеца и на крају, око поноћи 8/9. новембра преселио се у Царство небеско у 74-тој години живота.
Његовог тело, из којег је почело је да се шири миомирис, превезено је у Егину, а од луке до манастира верници су га носили, и заједно су са хришћанима који су га познавали, плакали због губитка кротког и љубљеног ученика Христовог. Сахрањен је у манастирској порти, поред свог омиљеног бора. Бог га је прославио пред свима онима који су се уздали у његово заступање. Тело Светог је чудом остало целебно дуже од 20 година, одишући лаганим, рајским миомирисом. Тридесет две године после његове смрти, његове мошти су обретене 2. септембра 1953. То је учинио митрополит Прокопије.
У последњим годинама живота боловао је од болести која му је доносила несносан бол. После поклоњења икони Пресвете Богородице, рекао је својим ученицима о предстојећем одласку из овог живота и пристао да на препоруке лекара оде у Атину и лечи се у болници. Тамо је био на лечењу готово два месеца и на крају, око поноћи 8/9. новембра преселио се у Царство небеско у 74-тој години живота.
Његовог тело, из којег је почело је да се шири миомирис, превезено је у Егину, а од луке до манастира верници су га носили, и заједно су са хришћанима који су га познавали, плакали због губитка кротког и љубљеног ученика Христовог. Сахрањен је у манастирској порти, поред свог омиљеног бора. Бог га је прославио пред свима онима који су се уздали у његово заступање. Тело Светог је чудом остало целебно дуже од 20 година, одишући лаганим, рајским миомирисом. Тридесет две године после његове смрти, његове мошти су обретене 2. септембра 1953. То је учинио митрополит Прокопије.
Званично је патријаршијским саборским чином Васељенске патријаршије признат за светитеља Православне Цркве 1961. године. Тада је установљен 9/22. новембар као дан његовог светковања.
