У лепо и сунчано јесење јутро враћам се из добро снабдевене самоуслуге у нашем насељу са торбом пуном провијанта за дневне потребе домаћинства. До наше куће, удаљене око пола километра, води уска улица без тротоара, па се крећем коловозом, и то успореним кораком јер никуда не журим. Негде на половини пута пролази поред мене средовечни мушкарац који мало застаде па ми се обрати:
„Јел’ тешка торба, комшија, треба ли помоћи?”
„Не треба, комшија”, употребих и ја тај одомаћени израз, иако човек није из нашег суседства. „Није тешка, могу и сам, а Вама много хвала на пажњи.”
После краћег времена, сустиже ме један младић, па ваљда видећи како споро ходам, упита:
„Могу ли, стари, мало да помогнем ако је тешко то што носите?”
„Није тешко, момче, само пет-шест килограма па могу и сам, а теби пуно хвала на понуђеној помоћи.”
А кад стигох надомак свог дома, однекуд се крај мене нађе голобради дечак, вероватно старији ученик овдашње основне школе, па каже да би желео да ми помогне, јер њега су и у школи и код куће учили да старијима помаже увек кад затреба. „Кад је тако”, рекох, „онда, синко, узми у руке једну ручку торбе па ћемо је носити заједно даље.” И тако убрзо стигосмо до капије нашег дворишта.
„Е па, добри дечко, велико хвала на помоћи, благо мајци која има таквог сина.”
„И ћалету, чико”, допуњује ме тинејџер.
„Да, и оцу наравно”, додајем накнадно, поздравивши се са симпатичним дечаком, који весело одшета улицом.
Ови неочекивани поступци пријатно су ме изненадили. Јер до сада, кад бих се из поменуте продавнице враћао кући истом улицом, нико од пролазника није се обазирао на мене нити се понудио да помогне. Обично би гледали негде у даљину или ходали погнуте главе с погледом уперним у асфалт испред себе као да броје пређене кораке, а најчешће би с мобилним телефоном крај уха чаврљали с неким на сав глас.
Нисам због тога био разочаран, знајући како се у новије време много шта у народу променило. Све је мање међу људима блискости и дружељубља, срдачности и поштовања, солидарности и спремности да се помогне, а све више отуђености и одбојности, апатичности и себичности и бриге само о својим интересима. Имајући ово на уму, није чудно што су поступци поменути на почетку ове приче данас постали прилична реткост. Док су раније, када је међу људима постојало више емпатије, били нешто уобичајено што не заслужује посебну пажњу.
Света Јокић,
Београд
