Блаженопочивши схиархимандрит хаџи Јоил Булатовић, један је од оних ријетких људи колашинског и даниловградског краја, гдје је живио са својом фамилијом, који је оставио велики и неизбрисив траг и печат у духовној црквеној и народној обнови.
Живећи по јеванђелских заповјестима и Закону Божијем, васпитавајући своју фамилију, заједно да својим братом Јанком и његовом фамилијом, показао је диван примјер свима који су га познавали којим путем треба ићи
Бројна су сјећања на овог великог духовника и у Даниловграду и Колашину и Речинама и широм српских земаља, гдје год се његова ријеч чула од манастира Ждребаоника, преко манастира Острога, манастира Светих Кирила и Методија и Пресвете Богородице Јерусалимске у Речинама код Колашина и свуда гдје је требало и било потребно.
Сјећајући се овог дивног Божијег човјека, и успомена на те дане, почетком деведесетих година прошлог вијека, у манастиру Светих Арханђела код Даниловграда, манастиру Ждребаонику, као дијете и ученик основне школе, у част тридесет пет година благословеног сретања и сабрања (1990) и у част тридесет година благословених подострошких сусрета, сабрања, учења и узрастања, као ђака Цетињско-острошке богословије, са својом браћом из генерације (септембра и октобра 1995) благодаримо Господу што смо га познавали и што смо духовно узрастали уз ждребаонићко-цетињско-острошке светиње и напајали се са тих светих извора Воде Живе.
У Даниловграду, гдје је живио и радио као просветни радник, Јошо Булатовић, редовно је долазио у манастир Ждребаоник, код тадашњег игумана манастира оца Матеја Ристановића и толико се радовао каснијој и његовој обнови када је сестринство манастира Ждребаоника на челу са игуманијом Јустином уграђивало себе у ову древну немањићку светињу. Радовао се и обнови храма Свете првомученице равноапостолне Текле, као и цјелокупној духовној обнови овог краја, црквеној обнови сваког човјека и дјетета из Бјелопавлића, којима је многима био професор и пријатељ и познаник.
Походио је Свету Земљу и Свети град Јерусалим неколико пута, међу ријетким у оно вријеме из Црне Горе, као професор хемије у Даниловграду, у она тешка и безбожна времена комунистичког терора и идеологије и са поносом и чашћу је носио назив хаџије, трудећи се да својим животом оправда то име које носи, као један од ријетких и у свом братству и у свом племену и у свом граду гдје је живио.
Свети Арсеније Сремац, други архиепископ и просветитељ српски, чије чудотворне мошти почивају у манастиру Ждребаонику, био му је заједно са Светим Савом и Светим Василијем Острошким, Светим Петром Цетињским, Светим Стефаном Пиперским, Светим Царом Лазаром Косовским, узор и у животу и призивао их је у заступништво и помоћ.
Редовно је као фамилијаран човјек и просветни радник одлазио и у манастир Острог, код великих духовника и претходника прије њега и чувара ћивота острошког светитеља и острошке светиње: архимандрита Серафима Кашића, игумана Георгија Мирковића, оца Лазара Аџића, јеромонаха Димитрија Благојевића и осталих који су подвизавали у манастиру Острогу. И светитељ острошки га је призвао да му служи на најсветији начин, да буде чувар његовог светог ћивота. Чувајући ћивот и бринући се о Горњем манастиру и о њеним црквама и светињама, бивајући на том најсветијем мјесту српског народа, у острошкој испосници, и њега је светиња чувала и просвећивала. У то вријеме у цркви Часног и Животворног Крста биле су и нетрулежне руке Светог новомученика Станка Острошког, које су касније пренесене у храм њему посвећен изнад Доњег манастира.
Светачка појава и лик оца Јоила, када би га срели, многима је у тим данима уливала снагу, духовно буђење и препород.
Његови савјети, поуке, многима су били од животне важности и користи, који су многе вратиле а благословени јеванђелски пут. Његове ријечи су биле путоказ у овом нашем времену.
Препознавши величину овог Божијег и честитог човјека није га случајно Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, поставио за чувара ћивота највеће светиње у српском роду нашег времена, чувара моштију Светог Василија Острошког, васељенског просветитеља и молитвеника 1991. Године. И био је заиста један од највернијих чувара ћивота, који је са страхопоштовањем и љубљву прилазио, читајући молитве и молбе пред светитељем за страдални српски народ а и за све народе свијета и оне који су притицали светом ћивоту са свих страна. Био је ту, када се српски народ духовно будио и поново враћао себи, свом бићу, једином благословеном путу, својој цркви, својим прецима и свом вјековном наслеђу.
У једне од најтежих дана новије историје нашег српског народа, када је народ покајнички долазио острошком видару и чудотворцу Светом Василију Острошком, отац Јоил је био ту са светитељем, да сваког дочека, да научи, да утјеши, да упути и да савјет понеког коме је било потребно и покара како би га вратио на прави пут.
Познати теолог и професор Богословског факултета у Београду, блаженопочивши протојереј-ставрофор проф. др Димитрије Калезић, који је такође био духовни син Светог Василија Острошког Чудотворца, иначе пријатељ и познаник оца Јоила, знао нам је на испитима говорити кад тачно не одговарамо на питања, да идемо, али поред пута и упућивао нас је да се вратимо на пут како би правилно одговорили на питање.
Тако и отац Јоил, са својим даром и призвањем од Господа, које му је дао и које му је Црква повјерила, био је један од оних који је својим прво примјером а онда и савјетима и поукама враћао многе на тај истински Пут, јеванђелски, светосавски и световасилијевски пут, који води у живот вјечни.
Небројени би били примјери савјета оца Јоила многим душама гладних и жедних ријечи Божије и савјета како се требало владати и живјети.
Имајући искуства и као некадашњи професор и као ожењен човјек, отац Јоил је свакоме да знати прави и истински савјет, молитвама Светог Василија Острошког и упутити га како треба да живи и да дјела.
Стога је велика и немјерљива улога овог Божијег човјека, поред ћивота свеца острошкога и тек ће вријеме показати величину једног од највећих духовника наше цркве, архимандрита Јоила.
Као дугогодишњи просветни радник, врло добро је знао шта за један народ значи истинско образовање и света просвета. Знао је шта за народ а посебно за омладину и младе и жедне душе ријечи Божије значи вјеронаука и васпитање по Закону Господњем. Тоталитарни безбожни комунистички систем после Другог свјетског рата, 1946. године, укинуо је вјеронауку у школама, које нажалост ни данас нема.
Стога се отац Јоил радовао када је Митрополит Амфилохије са својим сарадницима обнављао рад чувене Цетињске богословије 1992. године. И од тога дана увијек је са љубављу и радошћу дочекивао ђаке богословије и студенте теолошког факултета, будуће пастире српског народа. Његови мудри очински савјети многим младим свештеницима а и монасима и монахињама били су од неизмјерне важности, како би на прави и истински начин правилно схватили и своју улогу и назначење и живот у цркви.
Са љубављу се сјећамо као ђаци цетињско-острошке богословије, када смо по благослову блаженопочившег Митрополита Амфилохија прије тридесет година, септембра и октобра ратне 1995. Године, живјели, боравили и учили у манастиру Острогу, као четврта генерација обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (1995-2000), предвођени разредним старешином оцем Јованом Ћулибрком, сада Епископом пакрачко-славонском.
И у тим данима један од оних који је најбоље разумијевао ђаке, био је отац Јоил, код кога смо из Доњег манастира, где смо били смештени истрчавали до Горњег манастира, да се поклонимо Светом Василију, отпјевамо му тропар и пјевамо на вечерњој служби и чујемо неку поуку и животно искуство. Уз поуку и разговор са њим често би нам пјевао уз гусле неку пјесму из српске народне епике, учећи нас да се угледамо на те великане српског народа.
Отац Јоил је неизмјерно волио српску народну епску поезију, и пјевао уз струне гусала. И сам је аутор бројних пјесама у част светитеља и јунака и славних догађаја из историје сроског народа. Воли је да тумачи и цитира Његоша, и често је казивао стихове из Његошевих дјела, поготово је волио његово чувено дјело „Луча Микрокозма“ и оне стихове:
„О преблаги, тихи учитељу,
слатка ли је света бистра вода
с источника твога бесмртнога!
Од твога су св’јетлога погледа
уплашене мраке ишчезнуле,
од твога су хода свештенога
богохулни срушени олтари;
воскресењем смрт си поразио,
небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога спаситеља!“
Био је први који је Светом Архијерејском Синоду и Сабору наше цркве, писао и предлагао да се највећи српски пјесник Петар II Петровић Његош канонизује и прогаси светитељем. Из те љубави према великом Његошу подигао и вјерну Ловћенску капелу на Кључкој планини.
Духовит како је то само он био, да и онако озбиљан развесели и насмије човјека својим досјеткама и животним догодовштинама. Духовитост и веселост, која га је красила остаће поред бројних врлина које је имао, многима у срцу и сјећању на њега.
И после острошке службе, прешавши у манастир Ћириловац, први манастир у част Светих Кирила и Методија, чији је ктитор и који је подигао са својом фамилијом и братом Јанком, наставио је да свједочи светосавски и световасилијевски пут и окупљао бројне монахе и монахиње и вјерни народ, који је био жељан истинског знања и просвећења.
Благодарећи господину, брату Ивану Булатовићу, правнику и теологу из Даниловграда, братанићу оца Јоила, из архиве и заоставштине блаженопочившег архиманрита хаџи Јоила, дугогодишњег чувара ћивота Светог Василија Острошког Чудотворца и ктитора и игумана Горњег и Доњег манастира Ћириловац у Речинама код Колашина, у рукопису смо добили, до сада необјављивану пјесму посвећену Светом Василију Острошком Чудотворцу, једном од највећих светитеља правослаља, како је то говорио отац Јоил Булатовић.
Његова љубав и вјерност Светом Василију Острошком и острошкој светињи, показује се и кроз стихове ове пјесме коју је написао прије скоро шездесет година, као професор хемије у Основној школи „Вуко Јововић“ у Даниловграду.
Са стиховима ове дивне световасилијевске пјесме, завршићемо и ово кратко сјећање на дивног човјека Божијег, архимандрита Јоила Острошког и Речинског и Ћириловачког, у част тридесетпетогодишњег и тридесетогодиших благословених ждребаоничко-острошких и сабрања и сретења, као малу воштаницу пред престолом Божијим и пред светим ћивотима: Светог Арсенија Сремца Ждребаоничког, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског и Светог Стефана Пиперског.
Хаџи архимандрит Јоил Булатовић:
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ
Кад Ловћенски брод хоћаше у дубине морске пасти,
Господ посла светитеља да га спасе од пропасти.
У острошке греде стиже тај угодник пуни Духа,
те молитвом и сузама озелење срца суха,
што се бјеху сасушила без небеског рајског пића;
око себе брзо скупи стадо Христу вјерних птића.
Показа им тајне Неба, како овдје живјет треба,
да се њина душа вине до бесмртне величине.
Он примјером говораше како треба служит Богу,
у молитви и у посту, у љубави гајит слогу.
Овај свети чудотворац, Василије што се зове,
неуморним својим трудом манастире диже ове.
Други Сион Острог поста, гдје се слави име Христа,
те врх овај у свијету по чудима сав заблиста.
