Радоје Домановић (1871-1908), био је највећи српски сатиричар, аутор чувене приповетке “Вођа” и један од највећих противника политичке и друштвене лажи и лицемерства.
Његово дело је увек актуелно и никада не излази из тренда. Због тога за Радоја Домановића можемо рећи да је савременик сваког нашег друштва. Он је на свој духовит начин препознао и детектовао наше највеће мане, а поготово када је реч о власти.
Домановић је саркастично и духовито сликао власт огрезлу у корупцију и насиље, лажно родољубље и до сервилности послушно грађанство.
После завршетка Велике школе у Београду, био је наставник у Врању, Пироту и Лесковцу, а из службе је отпуштен као противник власти Обреновића.
Од 1905. до смрти 1908. године био је шеф коректора Државне штампарије у Београду.
Уређивао је сатирични лист “Страдија”.
Почео је кљижевни живот реалистичким приповеткама из сеоског живота, али је убрзо почео да пише сатиру, створивши дела универзалне вредности.
Његове најпознатије сатиричне приповетке су: “Страдија”, “Вођа”, “Данга”, “Мртво море” и “Краљевић Марко по други пут међу Србима”.
Домановићева мета нису били само власт и тиранија, већ и бескичмењаштво, подаништво и сервилност.
Он је био изузетно духовит и неухватљив за противнике.
Познат је случај када је власт намеравала да га нападне преко новина и освети му се за његове радове у “Страдији”.
Када је чуо шта се спрема, Домановић је написао чланак у “Страдији” у коме је, превентивно, напао самог себе, наводећи своје стварне, али и измишљене мане.
Ређали су се “епитети” којима је описивао самог себе: боем (што је било тачно), пијаница, неморалан, лењ, непоштен…
На крају, Домановић је написао да, ако неко жели, може да дода нешто своје на тај чланак.
После такве “самокритике” никаквог новинског памфлета власти није било.
Радоје Домановић умро је млад од туберкулозе у 35. години.
