Раније обрађивано земљиште, нарочито ако је било и наводњавано, сигурно је изгубило своју структуру, јер се орањем мање или више наруши структура. Због тога, пре подизања воћњака, мелиоративним мерама треба поправити структуру земљишта. У случају да је земљиште претходно коришћено за гајење луцерке, оно ће имати повољну структуру и треба га узорати и бар две године обрађивати да би развијене жиле ове легуминозе иструлиле пре него што се воћке посаде. За подизање воћњака најбоља је мрвичаста структура земљишта. Репа и жита су погодни као предусеви за воћке. Ако се жели подићи воћњак на земљишту које је раније било под воћкама, мора се дуже користити за друге културе, како би се одморило.
Земљиште које је раније било под шумом треба искрчити и што боље очистити од жила које, ако остану, представљају извор трулежнице која може заразити корен воћака. Препоручује се да се шумске крчевине неколико година пре сађења користе за друге пољопривредне културе.
Најбољу структуру имају земљишта која су била под ледином – ливаде. Зато се понегде практикује да се земљиште које је због обраде изгубило повољну структуру, пре подизања воћњака извесно време заледини. Сматра се да се структура једног земљишта за четири године може сасвим добро поправити. Раније је преовлађивало мишљење да ледину претходно треба обрађивати неколико година па тек онда садити воћке.
Да би се избегле сметње приликом садње, а касније и приликом обраде и неговања воћака, земљиште треба поравнати. Ако је земљиште стрмо, па постоји опасност од ерозије и испирања хранљивих елемената, неопходно је направити терасе и потпорне зидове. Раван терен може се једноставно поравнати булдожером, којим се одстрањују мања удубљења или узвишења. У извесним случајевима, у припремању земљишта за воћњак, неопходни су мелиоративни радови у циљу одстрањивања осталих непогодности земљишта за успешно гајење воћака. Најчешће се мелиоративни радови односе на одвођење сувишне воде или стварање могућности за наводњавање, затим на заштиту воћњака од поплаве, излива река, потока, канала и слично. Поред ових радова, под мелиорацијом се подразумева и хумификација и калцификација земљишта, тј мере којима се поправља структура и пХ вредност земљишта.
Одвођење сувишне воде намеће се као неопходна мера за земљиште чији је доњи слој (здравица) непропустљив или се у њему повремено подиже ниво подземне воде. Сувишна вода се одстрањује копањем дренажних јаркова кроз воћњак, на дубини 0.7 – 1 метар. Из слоја у коме се развија главни део кореновог система сувишна вода се одстрањује помоћу подземних перфорираних цеви или јарака коју се постављају у правцу највећег пада и у које се ставља крупно камење или глинене цеви, тако да се вода кроз њих одводи ван парцела. Сувишна вода се може одстранити и помоћу специјалног плуга подривача (дренажни плуг или плуг кртица) који разбија непропустљиви земљишни хоризонт и прави подземни канал којим се одводи сувишна вода.
Дренажни плуг се користи према потреби, повремено, јер се канали које овај прави временом затрпају и затраве. Међутим, дренажни јаркови су мање-више стални објекти, па им је век трајања често дужи од века воћњака. Дренажа се може изводити пре или после подизања воћњака.
Особине земљишта се могу поправити разним мелиоративним мерама пре или после сађења воћака. Земљиште за воћњак не треба да је глиновито, песковито и кречно. За аматерски воћњак могуће је додавање песка јакој глинуши (смоница), али на земљишту за плантажни засад на већим површинама ово је врло скупо, па се нигде и не изводи. На већим површинама земљиште се најбоље поправља уношењем органских ђубрива приликом риголовања. После сађења воћака земљиште се поправља уношењем стајњака, зеленишних ђубрива, мулчирањем и друго. Уношењем креча у земљиште (калцификација) регулише се и пХ вредност. Kолико ће се креча употребити за калцификацију зависи од хемијске анализе земљишта, односно од количине креча коју дотично земљиште садржи.
Риголовање земљишта пре подизања интензивних воћних засада је једна од неопходних мера за успешно гајење воћака. После риголовања земљиште постаје растресито и са повољним водно-ваздушним и топлотним режимом, што је услов да би се добро развио коренов систем младих садница, а касније и одраслих воћака. У риголованом земљишту боље се разлаже унето органско ђубриво, па такво земљиште у току јесени, зиме и раног пролећа добро прима воду и добро је чува у току лета.
Риголовање земљишта пред садњу воћака одувек се сматрало врло корисном мером за раст и развиће воћке. У последње време с појачаним интензитетом воћарске производње и усавршавањем машина за дубоку обраду земљишта, ова мера је нарочито дошла до изражаја. За подизање воћњака риголовање се изводи на дубини од 60-70 цм, а у изузетним случајевима и дубље. Риголовање је неопходно ако је земљиште тешко и збијено а нарочито ако има непропустљив Б хоризонт.
Ако се сађење воћака планира у јесен, земљиште треба риголовати касно у пролеће или у току лета, како би летње врућине и јесење кише уситниле земљу. За пролећно сађење риголовање се изводи у јесен или зими, како би се земљиште под утицајем зимских мразева уситнило. Много је боље да се риголовање изврши што раније, него непосредно пред сађење јер се у том случају земља не може слегнути, па би касније слегање изазвало повлачење посађених садница у дубље слојеве. Ручно риголовање изводи се ашовом, захтева много радне снаге, врло је скупо и зато се обавља само за мале аматерске воћњаке. За веће површине употребљавају се плугови које вуку тешки трактори гусеничари са преко 90 коњских снага. Један такав трактор на нормалном земљишту може да изриголује на дубини од 60-70 цм површину од 0.7 – 1 хектар дневно, док за ручно риголовање на истој дубини треба 250 радника за 1 ха.
На земљишту које није раније риголовано из било којих разлога, копају се рупе у које се саде воћке. Kопање рупа може да буде механизовано, помоћу нарочитог сврдла које се прикључи за трактор или што је најчешће, ручно. Воћарски стручњаци препоручују различите ширине, дубине и облике рупа за сађење воћака. У сваком случају треба настојати да ширина буде 1.5 -2 метра без обзира на воћну врсту. Дубина рупе углавном зависи од типа земљишта. Лака земљишта својом структуром омогућавају да коренов систем нормално продире у дубину, те на овим земљиштима дубина рупе треба да је од 40 – 50 цм. На тешком и непропустљивом земљишту дубина јаме треба да буде 50 – 60 цм. Веће дубине немају оправдања, поготово када се зна да се главни део кореновог система већине воћака развија на дубини 30 – 50 цм.
Облик рупе није нарочито значајан, копају се једне и друге. Сматра се да округла рупа више одговара кружном облику корена, но то нема практичне вредности.
Kопање јама као припрема земљишта за сађење воћака је екстензиван начин припреме. Примењује се само на стрмим теренима, с нагибом већим од 12 степени, на којима се због ерозије не би смело риголовати. Такође се јаме копају и при сађењу воћака на окућницама, малим површинама у баштама и у двориштима, поред стаза, међа, путева и слично.
На земљишту које пре сађења није риголовано копају се рупе чија је ширина 1.5 – 2.5 метара. Јаме су квадратне, правоугаоне или округле, зависно од конфигурације терена, а дубоке до 60 цм. Јама се копа тако што се први слој површинске земље (до 20 цм) избаци с једне стране јаме, а други слој (од 20 до 60 цм дубине) с друге стране. Најдубљи слој од 40 – 60 цм само се прекопа и остави на истој дубини. Ископане јаме треба да остану отворене 2 до 3 недеље, па се тек после затрпавају. При затрпавању најпре се убацује површински – оранични слој (први ашов) земље, а затим земља другог ашова, односно здравица. Ако је земља другог ашова тешка, збијена и лоших физичких особина, онда се остатак јаме допуњава површинском земљом са стране, а земља другог ашова (здравица) растура около на место ораничне земље. После тога свакој јами треба додати по 2 кг минералног ђубрива НПK, чији је однос 0:15:30, а затим ово ђубриво измешати са земљом, па садити воћке. У средини затрпане рупе оставља се омање удубљење у које се касније ставља садница и затрпава земљом и органским ђубривом.
