Без обзира на сву историјску грађу која им је посвећена, неку људи заслужују да се стално чувају од заборава, да се помињу и да се њихово име константно истиче као јединствен пример свог времана и свог рода. Један од таквих људи, јединствених и за сва времена – био је и Сава Владиславић Рагузински; руски гроф српског порекла, политичар, трговац, полиглота. Ово је једна кратка прича о њему. Прича о животу вредном романа и филма – и делу вредном сваког дивљења и поштовања. Прича о биографији за коју су уско везане породице: Романов, Дучић, Пушкин и Толстој. Прича о грофу Сави Владиславићу Рагузинском. Прича о великом Србину – велике Русије.
Родна Херцеговина
Сава је рођен у близини Гацка 1668. године на властелинском имању своје породице, као најмлађе дете херцеговачког кнеза Луке Владиславића. Његова породица, позната и на далеко чувена, била је једна од оних ретких фамилија које су у зла и тешка времена ропства под Турцима посебно чувале српску традицију и православну културу. Ипак, због проблема са турским беговима крајем 17. века, Владиславићи су били приморани да се иселе из Херцеговине и то не само Савина ужа породица, већ комплетно и шире братство. Већи део њих одлази у Боку Которску, док се Сава, који је иначе у раном детињству остао без мајке, заједно са оцем Луком сели у Дубровник. Занимљиво да је једини Владиславић који је остао на родној груди, био Савин рођени – тада већ стасали брат Дука; и још занимљивије је то, да ће од Дуке Владиславића касније настати Дучићи, чији је потомак, нико друго до велики књижевник Јован Дучић.
У Дубровнику Сава учи економију, језике и пре свега поморство, а пошто је Дубровник у Европи био (и остао) познат по италијанском називу „Рагуза“, касније се на свим званичним документима потписивао као Сава Владиславић Рагузински. Врло надарен и талентован, са урођеним смислом за дипломатију, Сава је након завршетка школовања брзо напредовао у дубровачкој трговачкој флоти. Као њен заступник долази у Цариград са циљем да шири трговачке везе и ту заправо почиње његова невероватна животна прича. У Цариграду упознаје многе важне људе тог доба, међу којима је био и Јерусалимски патријарх Доситеј. Управо познанство са патријархом Доситејем, иначе посебном и живописном особом, Саву ће довести до руских министара иностраних послова: Јемељана Украинцева и Василије Галицине. Наиме, патријарх Доситеј, је можда мимо правила своје свештеничке одоре помагао остваривању руских интереса у Цариграду. Када је патријарх код Саве препознао склоност ка Русији, упознаје Србина са руским изасланицима: Украинцевим и Галицином – и на тај начин помаже да се створи, испоставиће се касније, једна нераскидива веза. Веза Саве Рагузинског и велике Руске империје. Сава ће са Украинцевим и Галицином учествовати у разним тајним мисијама у корист Русије, од којих је најпознатија она – када је откривен и пронаћен тајни уговор Велике порте са Француском, Енглеском и Аустријом. Када су опасна дама и опасни господин руске политике: Галицина и Украинцев у својим извештајима написали, да је уговор који је у том тренутку значио судбоносни тријумф „руске дипломатије“ пронађен искључиво захваљујући Србину, Рагузински постаје изузетно познат и поштован у Русији. Многи велики и славни Руси тог доба изражавају жељу да га упознају, а међу њима био је и онај најпознатији и најславнији: цар Петар I Алексејевич Романов, или просто – Петар Велики.
Петар Велики – већи од времена
Петар Велики: император, реформатор, визионар; велики Рус и велики владар! Званично Петар I Романов и Сава Владиславић Рагузински, упознали су се руском граду Азову 1702. године. Како су забележили историчари руске царске породице била је то обострана људска симпатија на први поглед. Симпатија Петра Великог и Саве Владиславића и њихова међусобна импресија. Србин је био одушевљен интелигенцијом, ширином свести и добродушношћу руског владара, док је Петар Велики у Рагузинском препознао редак дипломатски и политички потенцијал, харизму, елоквенцију и добре намере према руској држави и руској владарској породици. Њихово познанство је врло брзо прерасло у нераскидиво пријатељство. Рагузински је био редован на руском двору – где је сматран за готово члана породице, а колики је био ниво односа њега и Петра Великог, довољно говори податак, да је Сава Владиславић у том времену био једини власник „царске повеље“ уз помоћ које је могао да тргује на територији читаве империје без икаквог плаћања пореза и без икакве провере робе и пртљага.
На измаку прве деценије 18. века, Сава добија налог од Петра Великог да оснује прву руску обавештајну службу, за чији рад је империја годишње издвајала тада великих 325 рубаља. Рагузински пише прве планове и упуства рада обавештајних структура, селектира прве кадрове и поставља темеље оног, што ће у каснијем раздобљу руске историје бити КГБ, односно што су данас ФСБ и ГРУ.
На врхунцу своје дипломатске и политичке каријере, Сава је био представник, или боље речено нека врста амбасадора Русије у Риму, да би затим од стране Петра Великог био постављен за његовог личног саветника и са те позиције ће као опуномоћени представник Руске Империје бити њен главни преговарач у процесу потписивања споразума „мира и разграничења“ између Русије и Кине, којег је историја забележила као „Кјахтински споразум“ или „Кјахтински мир“. Овај акт сматра се не само највећим дипломатским подухватом Саве Рагузинског, већ и највећим успехом руске спољне политике у периоду све до половине 19. века. Михаил Шестакох је у својим сећањима на Петра Великог записао:“Император је био одушевљен – готово очаран Рагузинским! Наравно, такав однос цара према Србину никога од нас није чудио. Сава је заиста био задивљујуће способна особа, изузетно паметна и образована, великог шарма, велике елоквенције, а његова политичка вештина била је готово невероватна“.
У мору анегдота везаних за дружење руског цара и Саве Владиславића издваја се она, када је Рагузински боравећи у Цариграду запазио младог етиопског роба Ибрахима Ханибала. Сава је био васцинирам држањем роба – тада окованог у ланцима; успео је да га откупи, а затим га је послао као поклон Петру Великом уз молбу да роб по доласку у Русију буде слободан грађанин. Наравно, то се и десило. И не само то. Ибрахим Ханибал, бивши роб је добровољно приступио руској војсци, где се истакао као храбар ратник – чак и вичан војсковођа који је догурао до чина руског генерала. Ипак, оно по чему ће Ибрахим Ханибал бити највише запамћен у историји, је чињеница да је он деда по мајци непоновљивог песника Александра Сергејевича Пушкина. Но, осим што је кумовао стварању породице Пушкин, Сава Владиславић је био и врло близак пријатељ грофовске породице Толстој, чији ће се најпознатији представник родити тек век касније, тачније 1828. године под именом Лав Николајевич Толстој.
Због својих заслуга Сава Владиславић Рагузински је од Петра Великог добио на поклон дворац у Москви, као и велике земљишне поседе у данашњој Украјини. Након Смрти императора, његова супруга и наследница на трону Катарина I Алексејевна је Саву Рагузинског 1725. прогласила за руског грофа, додељујућиму притом тада највеће руско царско признање орден Светог Александра Невског. На тај начин је Србин постао тек други добитник овог ордена, након што је он постхумно додељен само упокојеном цару Петру Великом. Поред свега што је у свом животу урадио, вреди истаћи и то да је гроф Рагузински у Сибиру основао град Троицкосавск у част и у сећање на своје три преминуле ћерке; град који је данас познат као Кјахта.
Велики српски добротвор
Сава Владиславић никада није заборавио: ко је, ком народу и којој култури припада. У граду Троицкосавск који је основао, подигао је цркву посвећену Растку Немањићу, односно Светом Сави. Поред тога помагао је на десетине цркава и манастира у Србији, Херцеговини и Црној Гори. Такође помагао је и финансирао је устанке, поготово оне у Херцеговини и Црној Гори, а поред свега био је и први дародавац тада основане школе у Сремским Карловцима. Прва настава у Сремским Карловцима, одржана је захваљујући књигама које је обезбедио баш гроф Рагузински.
Сава Владиславић Рагузински; Србин, Рус, Херцеговац; гроф, дипломата, полиглота и трговац; предак Јована Дучића, добротвор претка Александра Пушкина, пријатељ породице Толстој, пријатељ и најближи сарадник цара Петра Великог, преминуо је 1738. године у Санкт Петербургу. У том граду је и сахрањен – и то у царској гробници у крипти Благовештенске цркве.
У Русији се о грофу Рагузинском доста зна и њему је посвећена прилична историјска грађа, а поред тога гроф Рагузински је и честа тема бављења многих руских савремених историчара. У једној анкети рађеној пре десетак година на свим руским универзитетима, студенти су грофа Рагузинског заједно са славним руским владарима, војсковођама, уметницима и научницима, сврстали на листу 100 најзначајнијих људи у хиљаду година дугој историји руске државе. И можда баш тај податак најбоље говори о томе: ко је био – и какав је био гроф Сава Владиславић Рагузински!? Без дилеме, био је: велики Србин, велике Русије.
Никола Трифић
