Живео је само 39 година. Противници су га из свег гласа називали лудим и опасним. Присталице су испод гласа шапутале да је он проповедник друштвене правде и писац српског народног поноса. Пријатељи су му саветовали да ћути, али он то није могао. Петар Кочић целог је живота говорио и писао оно што је мислио… без обзира на цену.
Петар Кочић рођен је 1877. у селу Стричићи, код Бање Луке. Основну школу је похађао у манастиру Гомионица где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Управо те прве године у многоме су одредиле Петров цео живот – припадао је генерацији српских интелектуалаца које се много борила за своје идеале, али и много због тога страдала.
Гимназијско образовање је почео у Сарајеву, али је због националистичких ставова и “србовања” истеран у трећем разреду, па је морао да пређе у Београд.
Филозофију је учио у Бечу, али је његова највећа жеља била да живот проведе у родном крају. Радио је у Сарајеву као чиновник, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку.
Међутим, ни тамо за Кочића није било мира.
Глас слободе
Уочи анексије БиХ, Кочић је покренуо лист “Отаџбину” и створио политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и остатака феудалног ропства. Био је омиљен у народу и слављен међу омладином жељном отпора против окупатора.
Тамо где је народ видео свог првака, држава је видела опасног противника. Кочић је више пута хапшен и кривично гоњен, а на њега се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског национализма и као таквог веома опасног бунџију.
Негде у то време Кочић је написао своја најбоља дела. Оно што није могао да каже у “озбиљној прози” рекао је у сатири.
“Јазавац пред судом” и “Суданија” постала су дела која су се читала у једном даху, али и препричавала испод гласа и само у кругу пробраних пријатеља.
На Кочића се гледало као на човека крајности. Људи су га или волели или мрзели. Причали су да је био “превише политичар за књижевника и премало рационалан за политичара”. Јован Дучић је записао да би, да није толико искључив, Петар Кочић био најбољи српски писац.
Затворен, али непоробљен
Непрестана борба узела је свој данак и уочи Првог светског рата на Петру Кочићу су примећени знаци душевног растројства.
Оболелог писца сместили су за време Првог светског рата у београдски “Дом за с ума сишавше”, прву болница на Балкану у којој су били смештени психијатријски болесници. Ова зграда – Докторова кула се и данас налази у Вишеградској улици на Савском венцу.
Ту је писац много времена проводио са сестрићем управника болнице, надареним хроничарем Миланом Јовановићем Стојимировићем. Младић који је у Душевној болници радио као секретар, тражечи спас од аустроугарске окупације, у белешкама је детаљно описао последње дане, смрт и сахрану славног Србина.
Писао је Милан да је писац био преплашен и блед кад су га довели, али да није био нимало опасан, те је Милан и те како уживао у разговору са једним од најпаметнијих савременика. Кочићево стање драстично се погоршало у лето 1916. године. Себе није сматрао ни болесним ни лудим и био је убеђен да се ту нашао због небриге пријатеља.
“Кочић је све до смрти веровао да је здраве памети. Само се једном о себи изразио као о лудаку – кад су аустријски жандари дошли да га траже и да провере да ли је збиља болестан. До последњег часа говорио је како ‘само да дочека Србију’, па ће у планине, на опоравак. Дрхтавим рукама, прерађивао је за позориште своја ‘Суданија’. Био је врло поносит на свој рад, хвалио се како ће се то играти у свим српским позориштима, записао је Милан Јовановић Стојимировић.
Говорио је да је остављен да “паметан чами међу лудама”, све док није дошао до неких медицинских књига.
Сахрањен у црвеним папучама и са шајкачом на глави
Није много требало мудроме Кочићу да закључи шта се дешава. Схватио је тежину ситуације у којој се нашао – боловао је од прогресивне парализе за коју лека нема. Предао се… После шест дана у постељи, Петар Кочић је 27. августа у четири ујутро пронађен мртав.
Иронично, прича каже да је Петар Кочић у овој болници био срећан. Говорио је да је ту “живи у слободи” и да не мора да гледа аустроугарску војску како парадира његовом домовином.
Ако је тако, онда је тог 27. августа 1916. године Докторова кула у којој је издахнуо Петар Кочић била једино слободно место на целом Балкану. Нажалост, била је једина слобода коју је дочекао велики писац.
У окупираном Београду били су забрањени сви јавни скупови, па чак и погребне поворке. Зато је Кочићев сандук опремљен у Душевној болници, а на вечни починак је превезен таљигама, само у пратњи кочијаша.
Сандук за једног од највећих Срба свих времена, пише Стојимировић, направио је пацијент који је умислио да је Бог, усхићен јер је добио капут преминулог писца. Тело Петра Кочића на чаршаву је положено у сандук. Око лица су му поређали цвеће, а уз образе и чело јабуке. Путописац каже да је изгледало као да се велики књижевник осмехује.
Нико се није сагнуо да целива мртваца пре стављања поклопца, само је једна пацијенткиња викнула да таквог човека не могу да сахране “гологлава и босонога”. Разлетеше се тада по болници све док нису нашли црвене папуче које су му брзински навукли на стопала.
А онда се десило нешто што је Стојимировић памтио довека.
“Одједном – је ли то игра случаја, ћуд судбине, њена логика, или лудачки прохтеви? – Петру Кочићу, великоме Србину, мећу на главу просту српску шајкачу… нас неколицина, који разумедосмо тај лепи симбол, згледасмо се кострешени од језе“, записао је овај хроничар.
Десет година по Кочићевој смрти држава је установила Алеју великана на Новом гробљу. Ту су пренети остаци генерала Милоша Васића, Јована Цвијића, затим Велимира Теодоровића, ванбрачног сина кнеза Михаила и несрећног Петра Кочића.
