Бунцање, скривање испод покривача, плакање и чупање своје косе уз гласне крике, трајали су све док се, у интернату Учитељске школе у Бањалуци, из дубоког сна, као смртног ропца, не пробуди ђак Весељко Радумило из Машића, лијевчанског села, страдалничког у Другом светском рату.
„Сањао је рат и логоре. После разбуђивања, узимао је папир и оловку, и на кревету, скрштених ногу, сморен од дубоког и тешког сна у којег се преточила јава, писао поезију,” испричао нам је његов друг из Учитељске школе Јово Обрадовић.
Весељкову песму „У друштву мртвих” није заборавио: Ја заспати не смем, / јер меци ми у мозак капљу,/ ја заспати не смем / јер кровови ми у очима горе. Ја мртво морам спавати/ да бих био миран од мртвих!
Биле су то тужне и потресне, аутентичне и суптилне, аутобиографске и дубоко проживљене песме. О Весељку, песнику трагичне судбине, Обрадовић говори са сетом:
„Његов и мој кревет били су упоредо. Испричао ми је, једном приликом веома потресну причу. Сваког јутра у логор је долазио стари кочијаш са упрегнутим, изнемоглим коњчем и колима. Сакупљао је децу која су умрла претходне ноћи. Његова кола увек су била пуна. Слика, те запреге и неугледног старца са изнуреним кљусетом, стално ми је пред очима, говорио ми је Весељко.”
Рођен је 1932. године, негде око Михољдана (12. октобар), датум није записан нити упамћен. Његова мајка Милица умрла је у дану његовог рођења. Крстио га је и име му одредио свештеник Весељко Поповић, из Машића, такође логораш и заточеник.
После мајчине смрти, испричао нам је Весељков син Владо, ту мајчину улогу преузела је Драгиња Бранковић из истог села, којој је умро син. Весу, како су га од миља звали, прихватила је као своје дете. Хранила га је и брижно подизала. Имао је још петоро браће и сестара. Други светски рат, почео је, када је он имао девет година. У десетој је отишао у збег на Козари, ту заробљен и спроведен у усташки логор Стара Градишка, онда пребачен у Јасеновац, затим Сисак и Јастебарско. Када су партизани, у једном тренутку ослободили овај логор, повели су старију у физички јачу децу. Са њима је, изашао Весин старији брат Теодор, касније борац Треће пролетерске бригаде и ратник на Сутјесци, али он није могао, био је сувише слаб, исцрпљен. Весељко је, сасвим случајно избављен из Јастребарског. Тај догађај препричао нам је Владо Радумило који живи у Беочину.
„Усташе су поново опколиле преосталу децу, и затворили их у бодљикаву жицу. Нека жена из Машића, којој не знам име, домогла се логора тражећи своју децу. Када је схватила да их нема, распитала се за другу, из истог села. Тако је она спасила Весу и још две девојчице из Машића.”
Мотиви рата, били су његова стална литерарна опсесија, па и када је септембра 1950. године пошао у Учитељску школу. Читао нам је своју поезију која, припада новом лирском стилу, оживљава Јово Обрадовић, и ако у десетој животној деценији, сећање на Радумила.
У трећем разреду учитељске школе објавио је прве песме а 1955. године збирку „Лирика” у издању „Гласа”. Десет година касније, 1965. године Издавачка кућа „Веселин Маслеша” из Сарајева објавила је Весељкову књигу „Отворена врата”. Песник Милутин Вујић, је 2003. године, приредио његове изабране песме.
Радумило је умро је 1981. године у Беочину. Бранко Петричевић, књижевник из овог места, на опроштају од песника казао је: „Умро је песник, хуманиста и велики човек, до последњег момента несхваћен у малој средини, у коју га је донео вихор живота пре више од једне деценије. Умро је песник, логораш Јастребарског, који је своје детињство положио у темељ домовине и слободе, да би га друга деца имала.”
Његова поетска оставштина, књига у рукопису „Поноћно сунце”, збирка без наслова, „Горану у походе”, посвећено Ивану Горану Ковачићу, „Цврчак у трњу”, „Моја љубав” поверени су на чување Народној библиотеци у Градишци, која је у потпуности изгорела у пожару. Нестали су у ватри и многи, веома драгоцени документи Весељка Радумила које је истој библиотеци, поклонио Цвјетко Буловић дугогодишњи Весељков пријатељ и хроничар Градишке. У документарном серијалу „Баштина завичајних стваралаца” оживљено је сећање на песника рата, ватре и трагике из Лијевча.
