Вођа Невесињске пушке, Перо Тунгуз, био је јак, али низак растом. То му није сметало да се стави на чело устанака против Турака, а касније и Аустроугара. Имао је харизму вође. Кажу, кад у селу Перо крене, други одмах крену за њим. Тај горштачки ген, истрајност и доследност у борби за слободу и јединство, уједињење српског народа, пренео је на нас.
Ово нам прича Наташа Глигорић, праунука чувеног вође устанка у Херцеговини, Невесињске пушке, од кога је прошло тачно 150 година:
„Због тих идеала наша породица веома је трпела, највише мој деда Данило који је као професор у Југославији имао скоро тридесет премештаја. Био је за ослобођење, уједињење, обраду националних тема код својих ђака, Светосавља и косовских јунака, славних борби српског народа“.
Република Српска и Република Србија заједнички обележавају 150 година од Невесињске пушке, а она је приредила документарну изложбу „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“, посвећену прадеди Перу, херцеговачком харамбаши и симболу српског отпора против османлијске власти, у ПТТ Музеју у Београду, у организацији удружења “Култура без граница”, а под покровитељством Представништва Републике Српске у Србији.
„Одрасла сам уз приче о свом прадеди, предање о њему преноси се из генерације у генерацију и веома је живо, а ја сам своја сазнања проширивала и предствила их. Искористила сам богату породичну архиву и усмено предање, легенде о свом прадеди опеване у гангама и уз гусле. Ту су и књиге, стваралачки опус Перових синова, Радована и Данила, мог деде“.
Изложбену поставку чине породичне фотографије, предмети породице Пера Тунгуза, књиге, ту су и издања о Великом и Другом балканском рату
© Sputnik / Сенка Милош
На плећима два устанка и Велики рат
ПероТунгуз у хајдуке се одметнуо 1857., био је учесник устанка Невесињска пушка, Улошког устанка против аустроугарских окупационих власти и Првог светског рата. У дубокој стрости бранио је Београд у Првом светском рату, пешке прешао Албанију и пробио Солунски фронт у седамдесетшестој години живота. Ипак, највише је упамћен по својој храбрости у нападу на Ћетној пољани, где постаје и остаје метафора за отпор, бунт и одлучну акцију.
Историчари кажу да је одиграо пресудну улогу, јер није чекао кнезове који су политички вагали, већ је покренуо устанак када је осетио да треба. Његова праунука објашњава да је заправо имао информацију да је књаз Никола одлучио да помогне устанак, али испод жита, одговарало му је сукоби буду што даље од црногорске границе.
„Имао је посла са колебљивим народним првацима који нису били начисто кад је прави тренутак да се дигне буна. Перо је и раније заговарао устанак. Жерајић у својој књизи каже, појава Пера Тунгуза у крају био је опаки знак за Турке. Он је од момента кад је ушао у хајдучку чету водио борбу против Турака, а тада се у њему стекло још више одлучности, знао је да има подршку књаза и ето њега на Ћетној пољани, 5. јула 1875. године“.
Душан Тунгуз Перовић са супругом Теодором
© Sputnik / Сенка Милош
Перо схватио вредност образовања
Перове директне потомке, који по њему носе презиме Тунгуз Перовић, такође је красило искрено родољубље. Оставили траг у српској историји и култури.
Син Радован докторирао је филозофију и књижевност у Бриселу, писао је на тему „Пушке“ и свог оца. Војин Тунгуз Перовић, као артиљеријски пуковник, био је носилац Карађорђеве звезде. Душан Тунгуз Перовић био је полицијски комесар и учесник Великог рата, а најмлађи син Данило, професор и књижевник. Студирао је историју и географију у Дижону и Греноблу, био учесник Балканских ратова и добровољац у Првом светском рату.
„Перо је био писмен, формално образовање није имао, али се дружио са људима оног времена који су нешто значили у интелектуалном смислу. Брзо је усвајао те идеје и схватио вредност образовања. Баш зато што је живео по збеговима, спавао под ведрим небом, схватио је да материјалне ствари нису толико битне у животу, да је образовање нешто што човек са собом носи, без обзира на недаће и олује које га шибају са свих стана“.
Његова праунука додаје да је Перо Тунгуз био толико нарпедан да је и своју ћерку Милку послао да заврши препарандију.
Перо Тунгуз, харамбаша херцеговачки, човек симбол српског отпора османској власти
© Sputnik / Сенка Милош
У позној старости, рањен, преко Албаније
Породично предање каже да је све невоље које су у животу наилазиле, подносио ћутке и трпељиво, као део своје судбине. За њега никад није било доста дати себе отаџини.
„Нису постојала ограничења, па ни то везано за године. Учествовао је у одбрани Београда 1914., следеће године је рањен у маршу страдања преко сурових албанских планина. Када су дошли до Крфа установљено је да мора да се лечи, у Алжиру. Вратио се преко Франуске са контигентом српске војске, пробио Солунски фронт. Када је коначно дочекао да дође у ослобођену Србију, поживео јесвега неколико месеци“.
Измучен тешким животом устаника и ратника умро је у Трстенику, где је и сахрањен. Његов син Данило, деда наше саговорнице, испунио је харамбашину последњу жељу и његове посмртне остатке пренео у Херцеговину.
У земљу у којој мушкарци чувају породично име и завете предака, велика је част када се такав посао препусти једној жени. Наша саговорница са поносом преноси новим поколењима део истоије који је исписала њена породица и народ Херцеговине.
„То су људи који су на камену поникли, који су изнутра меки као памук, али су врло издржљиви, врло отпорни на недаће, врло истрајни у својим намерама и циљевима“.
Наташа Глигорић бави се сликарством. По образовању је економиста, запослена је у контроли летења. Годинама је секретар Удружења Невесињаца у Београду.
Наташа Глигорић, праунука Пера Тунгуза, аутор изложбе
© Sputnik / Сенка Милош
Сердар Перо Тунгуз, поп Тодор Деретић, војвода Стојан Ковачевић и командир Кико Стевановић, Београд, 1911.
