Интервију са часним оцем Давидом Џоном Вилијамом Меккрејдијем, православним свештеником парохије Светог оца Колумбе у Лафајету, Колорадо, САД. Отац Давид је припадник Антиохијске архиепископије Северне Америке, православних парохија западног обреда. Кроз угодан разговор, упознао нас је са традицијом западног обреда у Православљу, и животом верника западног обреда у САД-у.
Драги оче Давиде,
Пре свега желимо да се захвалимо на вољи и времену које сте издвојили за овај интервју, а изнад свега Вам хвала на указаној очинској љубави; и још једном молимо за Ваш свети благослов.
Отац Давид: Христос међу нама! Дозволите ми да пре свега искажем дубоко поштовање према Српској православној цркви и српском народу. Давне 2002. године био сам у пратњи блажене успомене Његовог Високопреосвештенства Митрополита Калистоса Вера у посети Србији и Црној Гори, и том приликом обишли смо многе цркве и манастире, укључујући и Храм Светога Саве који је био још у изградњи и имали сусрет са блажене успомене Његовом Светошћу Патријархом српским Павлом.
За почетак, можете ли нас упознати са праксом западног обреда у православној традицији? Већина верника Српске православне цркве не зна или није упозната са западном православном литургијском праксом, и када се помене западни обред, исти смо склонији да вежемо за Римокатоличку цркву пре него Православну Цркву.
Отац Давид: Западни обред је одувек био део Православља и он је израз западног дела Једне Саборне или Католичанске Цркве, посебно у патристичком периоду кроз велике личности као што су свети Кипријан Картагински, свети Амвросије Милански, свети Лав папа римски, свети Бенедикт Нурсијски и свети Григорије Двојеслов, велики оци Цркве који се прослављају како на Западу тако и на Истоку. После векова који су прошли од Раскола, у XIX веку, међу хришћанима на Западу се јавила жеља да се врате Православној Цркви али да задрже западни обред и обичаје. Ова жеља је добила на снази у XX веку када се за потребе верника који долазе из других хришћанских конфесија и постају део Православне Цркве оснива Викаријат западног обреда Антиохијске архиепископије Северне Америке од стране тадашњег митрополита Антонија Башира 1958. године а са благословом Његовом Блаженства патријарха антиохијског Александра III. О овом Викаријату ћу говорити пошто и сам припадам њему, а поред нашег Викаријата, постоје парохије западног обреда под јурисдикцијом Руске Православне Заграничне Цркве. Недавно, на овогодишњем сабору наше Архиепископије , наш митрополит Сава (Саба) је говорио о мисији западног обреда унутар Православља, а та мисија је оживљавање мисли и праксе патристичког Запада, запада поменутих Светих Отаца, запада који је тада био православан, чија пракса није нарушавала мир и јединство . То је оно што нас разликује од римокатолицизма које не само да је нарушило јединство Цркве већ и увело одређена учења и праксе непознате древним Оцима.
Када је почела обнова западног обреда у Православној литургијској пракси, и који је био разлог томе?
Отац Давид: Викаријат западног обреда Антиохијске архиепископије Северне Америке настао је у време све више растућег либерализма унутар Епископалне цркве, либерализма који је навео многе да напусте Епископалну цркву и пређу у Православље. У исто време дух либерализма је почео да продире и у Римокатоличку цркву, а свој тријумф је имао у Другом ватиканском концилу, као и у новим богослужбеним праксама које су проистекле из одлука концила, па су и многи римокатолици незадовољни тиме прешли у Православље. Део римокатолика и англиканаца су постали део источног обреда али други део новопридошлих верујућих су хтели да задрже своје обреде и обичаје на које су навикли, наравно уколико је то било могуће. То је и била основа за формирање православних парохија западног обреда.
Свесни смо древности западног обреда у богослужбеној традицији Православне Цркве. Имајући то на уму, као и разлике и сличности у традицији источне и западне литургијске праксе, какав је однос парохијана двеју поменутих пракси? Да ли учествују у међусобном литургијском животу?
Отац Давид: Постоје одређене предрасуде и забуне међу православнима, јер иако се користи западни обред, сви верници нашег Викаријата исповедају веру у свој њеној пуноћи, настоје да живе православним животом, животом чији је циљ Обожење, а све је то и врло јасно укорењено у нашим литургијским праксама. Ми нисмо ни ,,криптопаписти“ ни ,,криптоангликанци“ већ истински православни који само изражавамо своју веру кроз традицију патристичког Запада и православних западних Отаца. Као што смо рекли, у патристичком периоду наша вера је била изражена кроз различите богослужбене праксе. Наши верници то знају и воле и један и други обред , учествују у богослужењу у другим православним црквама, што је подржавам јер и сам учествујем и саслужујем са нашом браћом, православним свештеницима. Поменуо бих нашег јерођакона Марка који две недеље служи у нашој цркви а затим две недеље у сестринској православној цркви источног обреда.
Да ли постоји статистика о броју православних верника западног обреда? Постоје ли манастири који су организовали живот по правилима западног обреда?
Отац Давид: Викаријат је врло мали, састоји се од двадесетак парохија и једног манастира, са око четрдесетак свештеника и неколико хиљада верника распрострањених широм САД-а. Под духовном бригом смо епископа Ворчестера и Нове Енглеске Господина Јована Абдале, који је и викарни Епископ нашег Викаријата. Свештеници и ђакони са својим Епископом чине савет који руководи нашом мисијом. Савет се састаје свака два месеца преко Zoom-а а уживо једном или два пута годишње.
Ко су верници западног обреда? Да ли су већина верника они који су прешли у Православље из других хришћанских конфесија или има и оних који потичу из традиционалних православних средина (Руси, Грци, Срби…)?
Отац Давид: Већина наших верника су они који су прешли из англиканизма и римокатолицизма у Православље, мада нам долази и много верника из сестринских парохија источног обреда који присуствују нашим богослужењима и подржавају нас. У почетку, као што смо поменули, први верници су били ,,избеглице“ они који су се разочарали у Англиканску и Римокатоличку цркву али данас нам приступају и многи из протестантизма а и они који нису имали никаква верска убеђења а који су привучени лепотом наших богослужења и православном вером коју она изражавју. Млади из наше парохије су од рођења православни јер су им родитељи преобраћеници који су их васпитали у православној вери. Такође, у нашој парохији имамо Украјинце, Србе, Грке као и преобраћенике из Етиопске цркве а често нам долазе и верници из суседних цркава да присуствују нашим службама.
Можете ли нас упознати са литургијским животом западног обреда?
Отац Давид: У нашем Викаријату постоје две литургијске форме у склопу западног обреда. Литургија Светог Григорија је у суштини традиционална римска миса, наравно прилагођена православном литургијском предању, али која је у свом основном облику из времена Светог Григорија Двојеслова. Друга је Литургија Светог Тихона, преузета из англиканске Књиге заједничких молитава, наравно исто тако прилагођена православном литургијском предању. Име је добила по светом Тихону Белавину, патријарху руском, који је као епископ у Америци упутио молбу и питање Светом Синоду Московске Патријаршије да ли преобраћеници из англиканизма могу да користе обреде на које су навикли. Синод је одговорио негативно образоложивши да је потребно изменити делове англиканских обреда и текстова и приближити их православном духу и Предању. Касније су те измене унете и данас имамо Литургију која носи име по светом Тихону и коју служимо.
Ви сте свештенослужитељ при цркви Светога Колумбе у Лафајету у Колораду (Сједињене Америчке Државе). Да ли би могли да нам кажете нешто више о богослужбеном и духовном животу Ваше парохије?
Отац Давид: У нашој парохији углавном служимо Литургију Светог Тихона, али суботом служимо и Литургију Светог Григорија Двојеслова на латинском језику. Морам да нагласим да је живот православног верника литургијски живот, зато је и Евхаристија центар свега, али поред ње служимо и Вечерње суботом увече и Јутрење недељом. У нашој парохији ове службе су преузете из Енглеског Молитослова који је заснован на англиканској Књизи заједничких молитава а које су наравно прилагођене Православнима. Такође се у Викаријату користи и Бенедиктански Молитослов заснован на Типику светог Бенедикта. За друге Свете Тајне и молитословља користимо књигу Православни Обредник засноване на Римском Обреднику који се користио до Другог ватиканског сабора. После Светог Причешћа верници највише приступају Светој Тајни Исповести.
Сигурни смо да наше читаоце занима и Ваш пут у Православну веру. Да ли можете да поделите Ваше искуство са нама?
Отац Давид: Одрастао сам као англиканац али проблеми у тој конфесији су ме окренули ка Светој Православној Вери још 80-их година прошлог века. Међутим у то време цркве су биле веома ,,етничке“ са службама на црквенословенском и грчком језику а велика већина парохијана су били имигранти из традиционалних и древних православних земаља и како је било тешко се уклопити, постао сам римокатолик. Проблеми у римокатоличкој цркви су ме поново вратили Православљу, а како сам одрастао у западној култури и као ,,западњак“ посебно је је привукао западни обред, који је био утемељен на делима великих Западних Отаца и обликован богослужбеним традицијама које потичу од њих.
Из Вашег досадашњег искуства, да ли је западни обред изнова оживео у свести православних верника источног обреда, и каква је будућност те традиције?
Отац Давид: Мислим да се западни обред још није обновио у свести Источних Цркава али постоје назнаке да се то полако мења. Пре рата у Украјини, у Русији је било многих који су били заинтересовани за западни обред, а постоји и велико интересовање и у Румунији где је ове године на Универзитету у Клужу одржан сипозијум о западном обреду а још један је планиран. Антиохијска архиепископија Британских острва је ове године дала благослов сваком свештенику који жели да служи по западном обреду и допринесе ширењу тог обреда.
Али где год да се практикује западни обред, он је благослов за Цркву и подсећа на њему универзалну и јединствену природу, као и огроман благослов западног патристичког мишљења које припада целој Цркви, и без којег, како је то једном нагласио митрополит Калистос Вер, исток не може заиста да разуме своје наслеђе.
Хвала Вам оче на овом душекорисном разговору и љубави, и што сте нас упознали више са Православљем западног обреда.
Отац Давид: Желим Вам сваки благослов за,, предстојећи празник нашег спасења“ , да цитирам једну молитву.
У Христу
Отац Давид
Разговор водио на енглеском и превео на српски:
ђакон Ненад Еркман
