Крајем децембра 2025. године у Ирану су избили протести. У Техерану, укључујући подручја око Великог базара, бројне радње су затворене, а трговци су изашли на улице услед наглог пада вредности ријала.
На отвореном тржишту курс је пао на историјски минимум, око 1,39 милиона ријала за један долар, што је довело до свакодневног кориговања цена и учинило снабдевање робом све непредвидљивијим.
Летња криза као увертира
Овај талас незадовољства надовезао се на социо-економске притиске који су обележили лето. Екстремне врућине захватиле су земљу, а у више покрајина власти су увеле рестрикције и привремена затварања услед све већег притиска на системе водоснабдевања и електроенергетску мрежу.
До јесени је водна криза све више описивана као структурни проблем, при чему су се смањење водених резерви и дугогодишњи пропусти у управљању водним ресурсима нашли у средишту пажње.
Економски притисци и губитак поверења
Како су се ови притисци надовезали на последице летње ескалације у региону, обновљени санкциони притисак и шири пад поверења у економију, валутни слом постао је непосредни окидач протеста.
За трговце и мала предузећа, урушавање ријала значило је нагли поремећај свакодневног пословања, јер су велепродајне цене, кирије и логистички трошкови расли, док је куповна моћ потрошача опадала. Због тога су први протести били усмерени на цене, курс и голу егзистенцију.
Од економских захтева до политичких порука
Међутим, већ након дан-два, економска агенда добила је изразито политичку димензију. Пароле на протестима све више су одражавале уверење да проблем није само у тржишним колебањима, већ у приоритетима државе. Снимци и извештаји из различитих извора бележили су узвик: „Не за Газу, не за Либан – живимо за Иран“, што је јасно супротстављало спољне обавезе домаћим потребама и претварало протесте против цена у расправу о политичком правцу земље.
Понављајући образац протеста у Ирану
Протести у Ирану нису нова појава. Последњих година земља је доживела више таласа уличне мобилизације, при чему је почетни окидач често био социо-економске природе – раст цена, пад прихода, ограничен приступ основним услугама и осећај неправедне расподеле ресурса.
Образац је, међутим, изузетно доследан. Оно што почиње као питање кућног буџета и преживљавања брзо прераста у расправу о управљању државом и политичким приоритетима, јер се у јавности економска криза ретко доживљава као природна појава, а готово увек као последица одлука власти.
Убрзана политизација и улога спољних фактора
Због тога мало ко најновије протесте сматра изненађењем, као што мало ко остаје затечен брзином којом су они добили политичко значење. Ово је познат ток догађаја у иранском случају, где захтеви повезани са ценама и курсом убрзо бивају појачани ширим паролама о томе за шта земља живи и куда се усмеравају њени ресурси.
Додатни слој чине спољни фактори. Иранске власти рутински указују на страну интервенцију, док опозиционе и дијаспорске мреже заиста играју активну улогу у медијском простору, појачавајући видљивост протеста и њихову међународну пажњу.
Тако политизација може бити убрзана чак и када је почетни узрок уско економски и укорењен у свакодневним тешкоћама.
Глобални економски контекст
Важно је нагласити да ова позадина није јединствена за Иран. Тешки економски притисци присутни су широм света, делом као заостала последица пандемије коронавируса, али и због глобалне економске трансформације, реструктурирања ланаца снабдевања, технолошких и енергетских транзиција, као и утицаја војних сукоба на цене, ризике и инвестиције.
У таквом окружењу свака унутрашња слабост – било да је реч о неефикасној социјалној политици, пропустима у управљању или искривљеним буџетским приоритетима – постаје видљивија и болнија за друштво. Тамо где је поверење у институције већ нарушено, економски притисак се посебно лако претвара у политички сукоб.
Наслеђе рата из лета 2025. године
Спољнополитички контекст актуелних протеста тешко је одвојити од догађаја из лета 2025. године, када је директна конфронтација Израела и Ирана ескалирала у дванаестодневни рат, који је почео 13. јуна и завршен примирјем 24. јуна. У његовом послератном периоду у Израелу се јасније профилисала линија која је свако слабљење иранског политичког система тумачила као прилику за дубље промене.
Премијер Бењамин Нетанјаху јавно је наговестио да би промене режима могле уследити након израелских удара, а засебно је позвао Иранце да се побуне против верског руководства.
Истовремено, западни и израелски извори све чешће су говорили о промени режима као незваничном, али све отвореније изражаваном циљу, уз напомену да унутар америчке администрације постоји знатно већи опрез према таквом сценарију.
Активирање дијаспоре и опозиционих мрежа
У том контексту, иранска дијаспора и различите опозиционе мреже постале су приметно активније у информативном простору. То не значи да је њихово деловање у потпуности усмеравано из иностранства, али је рат повећао потражњу за наративима који указују на пукотине унутар Ирана.
Ројтерс је известио да су неки у Израелу и поједине групе у егзилу прижељкивале да војна кампања послужи као искра за масовне немире, док се ирански безбедносни апарат, насупрот томе, припремао за сценарио унутрашње дестабилизације, укључујући претње које је повезивао са израелским агентима, етничким сепаратистима и организованим опозиционим структурама.
Курдски фактор и унутрашње заоштравање
Посебну улогу имали су покрети који дуго делују на периферији Ирана или из иностранства и који обично јачају током криза. У курдским политичким круговима, неке странке и фракције су летњи рат отворено посматрале као прилику и појачале реторику о неопходности смене власти у Техерану, мада су ставови унутар курдског спектра варирали од опреза до отворене подршке ударима на иранске циљеве.
Након примирја, иранске власти су кренуле супротним путем и појачале притисак, укључујући и у курдским областима, што је Ројтерс описао као заокрет ка унутрашњем обрачуну одмах по окончању борби.
Монархистичка опција и Реза Пахлави
Друга упечатљива прича тицала се монархистичких кругова и Резе Пахлавија, који се након рата снажно вратио у медијски фокус. Ројтерс је навео да је јавно представљао промену режима као једино решење, истовремено признајући да ниво подршке обнови монархије унутар Ирана остаје нејасан.
У том амбијенту, кампање и комуникациони канали усмерени ка припадницима безбедносних структура добили су већу видљивост, уз велики број видео-снимака који су кружили друштвеним мрежама и дијаспорским медијима као наводни знаци лојалности појединих припадника служби изгнаном наследнику. Важно је нагласити да значајан део тог материјала није могуће независно проверити, што ограничава његов стварни политички утицај унутар Ирана, иако може имати одјека у иностранству.
Историјско памћење и отпор спољним сценаријима
Чињеница да ова агенда није постала масовно прихваћена унутар Ирана може се објаснити не само страхом од репресије, већ и историјским памћењем. За значајан део друштва, монархистички период везује се за суров безбедносни апарат и дубоке друштвене поделе, док је Исламска револуција из 1979. године, бар у том тренутку, доживљавана као покушај успостављања праведнијег поретка, иако каснији развој догађаја често није испунио та очекивања. Чак и Иранци који су критични према садашњем систему често доживљавају спољне позиве на смену режима као покушај наметања спољног сценарија, посебно када такви апели долазе у време рата и удара на иранску територију.
Унутрашњи узроци незадовољства
Истовремено, било би погрешно свести данашње протесте искључиво на страну интригу. Захтеви за реформама нагомилавају се годинама, а изазови са којима се влада суочава и обећања модернизације нису преточени у опипљиве промене, док су значајна средства наставила да се усмеравају ка спољним ангажманима и безбедносној инфраструктури. У том контексту, спољни актери лакше проналазе начин да појачају најрезонантније наративе.
Поглед у 2026. годину и ризик нове ескалације
Као што је већ истакнуто још у октобру, конфронтација Ирана и Израела није окончана, а логика узајамног одвраћања све више личи на паузу између нових кругова ескалације, а мање на стабилно решење.
Након дванаестодневног рата, ризик од обновљених сукоба у 2026. години остаје висок, а цена погрешне процене могла би бити катастрофална, имајући у виду укљученост савезника, рањивост критичне инфраструктуре и укупни ниво регионалних тензија.
Нетанјаху, Трамп и наставак притиска
У том светлу, састанак Нетанјахуа и Доналда Трампа 29. децембра 2025. године у Мар-а-Лагу био је посебно индикативан. Након њега, Трамп је јавно наговестио да би могао подржати нове ударе на Иран уколико Техеран, како је рекао, почне да обнавља свој ракетни или нуклеарни програм.
Велики део коментара око тог састанка указивао је на континуирану линију у Нетанјахуовој спољној политици усмерену на појачавање притиска на Иран и држање иранског питања у фокусу Вашингтона, иако Сједињене Државе имају друге приоритете и свесне су ризика које би таква ескалација носила по америчке интересе у региону.
Стратегија исцрпљивања Ирана
Ако ова логика опстане, Израел ће вероватно наставити да Ирану ствара потешкоће свим расположивим средствима – од дипломатског лобирања и притиска повезаног са санкцијама, до информационих операција и сарадње са дијаспорским и опозиционим мрежама које настоје да искористе сваку унутрашњу кризу.
