У савремености, технолошког напретка и моралне ерозије друштва, сви се запитамо у каквом свету живимо. Људска цивилизација убрзано срља ка нихилистичком приступу етике и живота. Егоцентризам није постао само пожељан модел понашања, него и основна идеологија друштва која се пропагира на свим местима. Превише информација добија савремени човек да би их могао процесуирати. Нова нормалност је постала неморалност.
Човек је постао статистика и број
У време ратова, човек је постао број, статистика и неважан. Док нас медији обавештавају о броју страдалих на било ком месту планете људе доживљавамо као извештај, чак навијачки приступамо сваком рату и страдању заузимајући свако своју страну.
Усвојен је модел понашања анималних порива, све метафизичко, више и узвишено се тежи разорити. Породица и Бог постају идеје против којих ратује ова посрнула постхришћанска цивилизација. Мислили смо да смо информисани, постали смо дезинформисани.
Пандемија депресије и анксиозности
Пандемија депресије, анксиозности јесте последица ега, одвојености и самопожртвованости. Систем цивлизацијских вредности се намеће као такав да ништа није вредно жртвовања, и да ништа није вредно одрицања. У таквом свету све је постало јефтино, корумпирано и поткупљиво. Ништа није вредно труда у свету у којем је ништа постало све.
Маркетинг нас је убедио да се може трговати стањем душе, да је срећа предмет трговине, да човек није циљ него средство остваривања циљева. Људи не желе да разумеју друге, него да утврде своје мишљење.
Систем вредности-систем спирале
Друштвене мреже користе као балон истомишљеника, круг пријатеља доживљавају као климоглаваце и породицу као препреку. Систем вредности постаје систем спирале расте егоизма сваког појединца и самим тим друштво постаје неодрживо.
Емоције постају флоскуле у обраћању, љубав постаје карикатура самољубља. Сви се залажу декларативно за мир, а никада више није било немира, како у свету тако и у нама самима. Пандемија анксиозности и депресије је последица неуспеха наметнутих друштвених норми и модела успеха.
У таквој поставци ствари битно је да цивилизација направи побуну. Бунт против неправде која је постала основна одлика постојања. Авангардно није ретроградно, а смисао постојања којем тежи сваки човек када не може да нађе у садашњости, мора наћи у ономе што је вековима створило и рађало ову цивилизацију, а против чега се она немилосрдно бори. Друштво не мора етички назадовати, да би било технички прогресивно.
Могуће је ускладити оба. Јединство у различитости, прихватање других, разумевање другачијег на уштрб сопственог „ја“, јесте темељ међуљудских односа на којима се гради друштво. Једноличност, једнообразност и једноумље, су сакривени иза фраза о прихватању различитости.
Пут у будућност мора бити прожет прошлошћу. Напред ка ономе што смо били, јер само такви можемо сачувати корен свог постојања и будућности. Докле год се преиспитујемо, докле год постављамо питања, све док нисмо статични, ми трагамо за компасом правих вредности.
Небојша Лазић
