Настанак српског језика чува богату историју која се протеже кроз векове. Своје корене проналази у словенским језицима још у раном средњем веку. Језик којим говори око 12 милиона људи, има важну улогу у културном идентитету народа и очувању историјског наслеђа.
Његов настанак се везује још за словенска племена која су мигрирајући на Балкан, под утицајем локалних култура и језика, богатиле свој речник.
Први писани трагови виде се још у 9. и 10. веку, у настанку глагољице, а значајнији записи појављују се у 12. веку.
Српски језик је пролазио кроз разне фазе
Кроз наредних шест векова, српски језик је пролазио кроз разне фазе. Литургијски језик, црквенословенски, имао је јак утицај на развој српског језика, с обзиром на то да је црква играла значајну улогу у очувању језика и културе.
Манастири су били места у којима су монаси преписвали свете текстове, Библију и друге списе, чиме су чували писано наслеђе. Посебну улогу имала је црквена књижевност, а литургијски текстови, молитве и хагиографије утицали су на стил и лексику српских писаца.
Период турске власти
Период турске власти, довео је до извесних промена у изговору и речнику, а многе од ових промена се и данас користе. Велики број речи интегрисао се у српски језик, а „турцизми” се могу наћи у разним областима живота, од војне терминологије до кулинарских израза и администрације.
Тек од 19. века, Вук Стефановић Караџић, спроводи значајне језичке реформе, којима је приближио писање изговору. Одбацио је многе архаичне изразе и увео „Пиши као што говориш”- фонетско писање, где се речи пишу онако како се изговарају.
Реформе Вука Стефановића Караџића
На овај начин писање је поједностаљено и довело је до повећања писмености међу обичним људима. Његов „Речник српског језика“, први модерни речник језика и норме, означио је прелазак са црквнословенског на народни језик.
У српском језику, употребљавају се два писма. Поред званичног, ћирилице, које се користи у Србији, Црној Гори, и Републици Српској, „раме уз раме“ је и латиница уведена током аустроугарске владавине, као спона са модернизацијом и европским утицајем.
Српску језичку ризницу чине и дијалекти, лепеза језичких варијација која представља јединствену регионалну специфичност.
Од војвођанског, шумадијског, санџачког, косовско-метохијског, Међуречја и Источне Србије, приче су сваке регије и чувари успомена једног народа.
Иако се српски језик формирао под утицајем разних верских, политичких и културних промена, успео је да се очува. Икавица, екавица, ијекавица, богат књижевни речник, константно тече и надограђује се, примајући у своје редове увек по неку нову реч, која ће га обогатити.
Мост између мисли и изражавања и игра речи повезује нас са прослошћу и чува наш национални идентитет.
