Уместо да са најбољим колегама из региона оде на путовање у Холандију, Борко Петровић, радио је тешке физичке послове. Средио је кабинет енглеског језика у параћинској Гимназији и тако још једном изненадио ђаке који имају срећу да им предаје најбољи наставник на свету. Ми смо систем, промена почиње изнутра, поручује.
„Тражио сам поново снагу. Жалосни догађаји из маја натерали су ме да се ресетујем, да се поново нађем, да кренем из почетка. Лоше смо завршили прошлу школску годину, била је као прекинут филм, нисмо видели крај, ни шта се десило. Оставили незавршен посао“, додаје Петровић у разговору за Спутњик.
Коментаришући реченицу која се најчешће могла чути после трагедије у Рибникару и Младеновцу, најбољи наставник на свету каже да је алергичан и на саму реч „систем“ и критике система, јер се, каже, многи крију иза те речи, зато што не желе да дају више од себе.
„Лакше је признати да нешто није у вашој моћи, одустати у старту, рећи, ја то не могу, нисам плаћен. Ајде да покушамо да будемо најбољи што можемо и да урадимо нешто. Ко је систем? Ако се ми договоримо нешто у једној школи, у активу страних језика, па ми смо систем! У тој школи, у граду и у држави. Ко нама може да нареди, један човек, макар био министар, председник владе, државе, да ти нареди како ћеш да радиш свој посао, у својој учионици“, каже.
Пушта да га генерација води
Петровић додаје да има пуну слободу да ради са ђацима како мисли да је најбоље. Испоставило се да његов систем и јесте најбољи.
Овај професор енглеског језика и књижевности из Параћина ради у основној школи „Стеван Јаковљевић“ и Параћинској Гимназији. Јавност је за њега први пут чула 2017. године, када га је Удружење „Живојин Мишић“ из Београда прогласило за наједукатора Србије.
Затим је постао „Најбољи едукатор Балкана“, да би, као најбољи од најбољих, међу колегама са свих континената у Њу Делхију, добио и титулу која то потврђује, „Најбољи наставник света“.
Каже да наше образовање деценијама плови немирним водама, проблеми су велики свуда, али су и велики у породицама које своју децу шаљу у школу, ту он наступа.
„Сваког дана морате да нађете нови излаз из тог лавиринта. Схватите да морате да се препустите и да пустите да вас води та генерација, то одељење, та хемија. Тамо где вас воде, прилагођавате се њиховим потребама. Себи могу да честитам само на брзом прилагођавању, ово не ваља, бацаш, идеш даље, да видимо шта функционише.
Кад уђем на час, умирем у три чина, бацам се по поду, певам, глумим, нешто мора да се деси да би смо кликнули, да би тај час остао запамћен, да би био нешто ново и другачије“.
Најважније је да се не понављате
Најбољи наставник на свету додаје да је важно ухватити ђаке у тренуцима инспирације, креативности, бриљантности, да виде колико су величанствени, не само ђаци, већ људска бића. Он не прича о емпатији, показује је на делу, а награде су, каже, само крајњи резултат његове адаптације на потребе деце.
„Негде је у одељењу 30 ученика, треба пуно енергије, треба је каналисати, знаш тачно ко су харамбаше, упослиш их. Негде треба групни рад, негде индивидуално, дам њима да предају, некад укључим колегу или учимо скајпом. Неко више реагује на аудио – визуелно, неко воли презентације, неко воли да му доведем госта на час.
Учланим их и у групу са ђацима који су далеко, на неком континенту, па ћаскамо на разне теме. Понекад и одемо негде у посету. Поента је – да се не понављам! То сталном причам колегама, не понављати се, то је кључ“.
Ни једној генерацији коју сам до сада имао нисам приступио на исти начин, нити сам имао исти критеријум, нити сам им правио исте тестове и презентације. Многе колеге воле да чувају своје белешке и свеске, уџбенике.
Он се уџбеника лишио 2014. уопште их не користи. Колеге се чуде, тестове даје деци да носе кући. И деца се чуде.
„Кажем, они вам не дају зато што дају исте тестове већ годинама, па не желе да друге генерације виде. Мрзи их да праве нове тестове и да се прилагођавају. Мени то ништа не значи, ја ћу следеће године дати сасвим други тест, јер ће та генерација бити скроз другачија од вас“.
Петровић додаје да је ово лепо чути, али да је и много тешко, он сваког дана по неколико сати код куће спрема часове за сутра. Тражи изворе, спрема квизове, оставља им линкове, јер најчешће, кад се већ упознају, знају шта их чека сутра на часу енглеског језика. А понекад су то и караоке. Ђаци воле да певају, а уз то и уче језик. То није све, касније сами и компонују.
У обнову кабинета у Гимназији уложио је средства од награде коју је добио за најбољег едукатора Србије, 300 евра, али је сакупљао и донације. Променио је све, бацио стари етисон пун гриња, ставио ламинат, поставио плочице око прозора како више не би улазила киша. Кабинет је после 20 година окречен, офарбани радијатори.
„Опрему сам донирао пре неколико година, купио сам пројектор, лаптоп, звучнике, штампач, све што је требало да би смо унапредили, дигитализовали наставу у средњој школи. А прво сам средио кабинет у основној, пре осам година, тај чувени Самсунг дигитални кабинет. Онда сам дошао у ову школу којој је требала моја помоћ“.
Промене долазе изнутра
Додаје да верује да промене долазе изнутра, али и да многе колеге не би радиле више да су им плате и пет пута веће, јер је за његов посао потребна унутрашња инспирација, а ту новац не игра. Њега посао покреће, радио би, додаје, и за много мање пара.
„Радио бих, зато што сам такав човек, зато што то за мене није посао, него мисија“.
На доделу награде Најбољи наставник света путовао је у Индију о свом трошку. На Крстовдан, Дан општине, добио је златну плакету као Заслужни грађанин Параћина коју прати и новчана награда. Локална самоуправа препознала је колико је важан за будућност овог града и Србије. Позван је поново у Индију на светски скуп едукатора, у новембру прима још једну награду. Општина ће му помоћи да оде.
