Човјека који је, у вријеме када је наша Србија била мала и сиромашна краљевина на рубу великих империја, успио да изгради царство од бетона, челика и дрвета, вођен вјером у Бога и љубављу према своме народу. Његово богатство, прерачунато у данашње доларе, досезало је запањујућих 19 милијарди – сума која би га данас сврстала међу најбогатије људе свијета. Запошљавао је преко 50.000 људи, и то искључиво домаћих радника и стручњака, без страног капитала или увозних експерата. Ово није прича о неком модерном тајкуну са јахтама и приватним авионима, већ о Милошу Савчићу, визионару који је Србију гурнуо у индустријску еру, градећи мостове, тунеле, фабрике и банке као да је то његова лична мисија, уподобљавајући се Христу у служењу ближњима. Његов живот је попут епског романа: од скромног почетка у ресавском Свилајнцу, преко минхенских учионица, до врхова европске елите. Али, као и многе српске приче, завршава се трагично – конфискацијом свега што је стекао, у име „народне револуције“, подсјећајући нас на ријечи Светог Писма: „Не скупљајте себи блага на земљи, гдје их мољац и рђа кваре“ (Мт 6,19).Милош Савчић рођен је 1865. године у Свилајнцу, у породици трговца Теодора и мајке Јелене. То је било вријеме када је Србија тек изашла из османског јарма, а економија се сводила на пољопривреду и сировине. Млади Милош, међутим, није био задовољан тиме. Основну школу и прва четири разреда гимназије завршио је у родном мјесту, а реалку у Београду 1885. године. Затим је отишао у Њемачку, у Минхен, гдје је 1889. дипломирао на Високој техничкој школи – престижној институцији која је ковала будуће инжењере Европе.
Ту, у срцу Баварске, радио је двије године на државним жељезницама, стичући искуство у пројектовању станица и мостова од армираног бетона – материјала који ће касније увести у Србију као револуционарну иновацију, показујући како Божји дар генијалности може преобразити народ.Али живот има своје заокрете, као што нас учи Свето Писмо о провиђењу Божјем. Смрт мајке 1891. године натјерала га је да се врати у отаџбину. Ту је одслужио војни рок, што је, према неким анегдотама, спријечило његово учешће у великим европским пројектима – чак се помиње и Ајфелов торањ, који би можда носио његово име да је судбина била другачија. Ипак, то је вјероватно само романтична легенда; чињенице показују да је Милош одлучио да своју генијалност уложи у Србију, и то је био потез који је промијенио историју, јер је вјера у домаће снаге била јача од икаквих странских искушења. По повратку, запослио се у Београдској општини, али брзо је схватио да му је потребна слобода. Године 1893. основао је своју Инжењерско-архитектонску канцеларију са архитектом Гашпаром Бекером, а касније сарађивао са Данилом Владисављевићем и Миланом Капетановићем.
Први велики посао? Пројектовање куће за Луку Ћеловића у Карађорђевој улици. Одатле је кренуо низ успеха: увео је армирани бетон у београдске грађевине, градио канале и тунеле, попут оног од угла Босанске и Балканске до Кнеза Павла, подсјећајући нас како се кроз труд и вјеру граде темељи народа.Али Савчић није био само градитељ; био је визионар индустрије, вођен љубављу према ближњима. У вријеме када је Србија извожила сировине а увозила готове производе – слично данашњој ситуацији – он је одлучио да то промијени, јер је знао да је економска независност пут ка слободи. Године 1901. купио је велику државну шуму „Тара“ и изградио прву парну стругару у Србији, на Дунаву у Београду.
Иако су га сви убеђивали да је транспорт трупаца немогућ, Милош је конструисао жичару дугу преко 6 километара, која је користила гравитацију умјесто мотора. То чудо технике привлачило је посјетиоце из цијелог свијета – замислите: дрвена грађа клизи низ планину, носећи тоне терета, а Србија од увозника постаје извозник дасака! Овај подухват није само донио профит; трансформисао је економију, стварајући радна мјеста и подстичући локалну експертизу, као што нас Христос учи да будемо добри управитељи Божјих дарова.Његова амбиција није стала ту, јер је вјера била његов покретач. Године 1911. започео је изградњу пруге Ниш–Књажевац, дуге 60 километара, са чак 39 тунела и 20 мостова.
До почетка Првог свјетског рата, завршио је 90% радова, али рат је све прекинуо. Пруга је прорадила тек 1920, али Милошев траг је неизбрисив: доказао је да Срби могу да граде сложене инфраструктуре, вијек прије него што смо то „открили“ поново. А шта рећи за његов хуманизам? Запошљавао је искључиво домаће раднике, градио им стамбене јединице, пружао бесплатно образовање за њихову дјецу, здравствену негу, па чак и огрев и струју. У рудницима које је откупио – преко 250 поља широм Србије – радници су имали бесплатне куће и земљиште. То није био капитализам дивљег запада; то је био социјални капитализам, гдје је профит служио људима, одражавајући еванђељску љубав према ближњему.Милош се упустио и у урбанизам, вођен визијом бољег свијета. Откупио је винограде у Београду и започео изградњу елитног насеља Дедиње, постајући његов родоначелник. Градио је водовод и канализацију који се и данас користе, пројектовао кланицу (касније БИМ Славија) која је била кључна током Царинског рата 1906. године.
Када је Аустро-Угарска увела санкције, Србија је, захваљујући модерној кланици, почела да извози месо на друга тржишта, смањујући зависност од непријатеља. То је био економски рат који смо добили захваљујући визионарима попут Савчића – умјесто капитулације, независност, као што нас учи да се кроз вјеру превазилазе искушења.Његов утицај се проширио на банкарство и индустрију, гдје је дјеловао као добри управитељ. Постао је сувласник Аграрне, Врачарске и Извозне банке, а затим створио холдинг Прометне банке, гдје је првих 300 акција купио лично краљ Петар I Карађорђевић.
Основао је фабрику вагона (данас „14. октобар“ у Крушевцу), фабрику лима у Земуну, фабрику стакла у Костолцу, па чак и прво осигуравајуће друштво 1905. године. Био је велики акционар Беочинске фабрике цемента и Сартида у Смедереву, гдје је служио као потпредсједник. Открио је наслаге угља на Тресибаби и добио повластицу за експлоатацију 1915, а након рата модернизирао руднике попут „Косово“, доводећи електрификацију у Јужну Србију.Али Милош није био само бизнисмен; био је и патриота и хуманитарац, вођен хришћанском љубављу. Током Првог свјетског рата, у Женеви је са Јованом Цвијићем и професором Ђорђевићем основао Српски комитет, учествујући у оснивању Друштва народа (Лиге народа) – претече Уједињених нација.
То је била организација за мир, разоружавање и дипломатију, а Милош је био дио тог глобалног напора, показујући како вјера може ујединити народе. Након рата, био је технички директор Друштва за техничка предузећа, народни посланик, министар грађевина (1908–1909) у влади Петра Велимировића, и директор државних жељезница (1920–1921). Као градоначелник Београда (1929–1930),
ријешио је дугове града личним средствима, увео модерно калдрмисање, основао Општинску штедионицу и електричну централу, започео изградњу Градске болнице и школе „Краљ Александар I“. Београд под њим цвјетао је као модеран град, одражавајући Божји план за напредак.Породични живот му је био стабилан ослонац, као што нас учи о породици као цркви у малом. Оженио се Катинком (девојачко Леве), са којом је имао синове Миленка и Светозара, те ћерку Јелицу. Живјели су у Поп Лукиној улици, а касније у Ужичкој 15 – кући која ће постати симбол трагедије. Милош је био власник бројних некретнина: многи објекти са непарним бројевима у Кнез Михајловој били су његови, као и имања у Србији, Црној Гори и Македонији. Прије Другог свјетског рата, био је 11. најбогатији Европљанин, према свједочењима потомака.Али, гдје је све то богатство данас? Као и код многих српских елита, судбина је била окрутна, подсјећајући нас на пролазност овоземаљског. Након Другог свјетског рата, комунистичка власт одузела је цијелокупну имовину породици Савчић. Кућа у Ужичкој 15, гдје је живјела ћерка Јелица (удата за архитекту Александра Ацовића), прво је окупирана од њемачког генерала Лера, а затим постала резиденција Јосипа Броза Тита. На његовој парцели изграђена је Кућа цвећа – иронија судбине, гдје је Титов маузолеј подигнут на темељима визионарског наслеђа.
Милош је умро 9. марта 1941. у Београду, само неколико мјесеци прије инвазије, у 75. години, након дуге болести. Сахрањен је на Новом гробљу, али његов дух живи у сваком мосту, тунелу и фабрици коју је оставио.Данас, када се питамо зашто Србија није индустријска сила, сјетимо се Милоша Савчића. Он је доказао да можемо – са домаћим рукама, умом и срцем, уподобљавајући се Христу у служењу. Његова прича није само историја; то је лекција о визији, упорности и трагедији заборављања, позивајући нас да се молимо за оне који нас клевећу и да градимо Царство Божје на земљи. Можда је вријеме да му одамо почаст коју заслужује: не само у књигама, већ у новим подухватима који ће Србију поново учинити богатом добрим људима, блаженије је давати него примати.
Небојша Лазић
