Надежда Петровић (1873–1915), најзначајнија српска сликарка модерног доба, једна је од најсветлијих личности међу женама које су својим пожртвовањем обележиле Први светски рат. Поред свог уметничког рада, она је била страствена патриоткиња, хуманисткиња и добровољна болничарка која је свој живот ставила у службу рањених и оболелих српских војника.
Када је избио Први светски рат јула 1914. године, Надежда се затекла у Италији. Чим је чула за аустроугарску објаву рата Србији, одмах се вратила у отаџбину. Иако је већ имала искуства из балканских ратова 1912–1913, када је добровољно неговала рањенике и сама преболела тифус и колеру, она се поново јавила као добровољна болничарка у српској војсци и Црвеном крсту.Радила је у Првој резервној војној болници у Ваљеву, које је у то време било једно од средишта страшне епидемије пегавог тифуса. У условима велике несташице лекова, хране и хигијенских услова, Надежда је дан и ноћ неговала рањене и тешко оболеле војнике Дунавске дивизије. Учествовала је и у борбама на Мачковом камену, где је, поред болничарског посла, фотографисала и сликала ратне призоре – била је једна од првих ратних фотографикиња и сликара у региону.Упркос тешким ратним околностима, није занемарила ни своје сликарско стваралаштво.
У Ваљеву је насликала једно од својих најпознатијих дела – „Ваљевску болницу“, снажну слику која сведочи о патњама, херојству и свакодневном страдању тог времена.Трагично, сама Надежда се заразила пегавим тифусом. Након кратке и тешке болести, преминула је 3. априла 1915. године у истој оној болници у Ваљеву коју је насликала. Имала је само 41 годину.Смрт Надежде Петровић дубоко је потресла Србију. Њена жртва постала је симбол доприноса српских жена у Великом рату – доприноса који је био не мање важан од борбе на фронту. За свој рад одликована је Орденом Светог Саве и Орденом Црвеног крста. Њено име данас носе улице, школе и културне установе широм Србије, а њена уметност и хуманост остају вечити сведок једног времена када је љубав према отаџбини била јача од страха од смрти.
