Начертеније је српски спољнополитички програм који датира из 1844. године а чији је творац тадашњи минисар унутрашњих послова – Илија Гарашанин. Половину XIX века је обележила династичка промена у Србији, где је на Светоандрејској скупштини 1842. Године Михаила Обреновића заменио припадник друге династије, Карађорђев син, кнез Александар Карађорђевић. Илија Гарашанин, тада тридесетдвогодишњи српски државник и, како ће време показати далековиди управник унутрашњих дела, као апологета српске политичке елите, размишљао је на трагу геополитичког решења за младу, тада још вазалну српску државу.
Занимљиво, модерна геополитика као наука се тада још није развила, те је Гарашанин својеврсни пионир ове науке. Гарашанин, Српски Бизмарк пре Бизмарка увидео је неопходност проширења границе тадашње Србије чиме би се обухватиле све земље у којима је живео српски народ, јер дотадашњи положај није био егзистенцијално одржив. У замисли је имао креирање спољнополитичког документа као правца будућег деловања Србије, користећи се теоријама опредељења народа и позивања на историјско право, маштајући о обнови Душановог царства као израза јаке државотворне свести и континуитета српске државе у средишту Балкана. Као основу за Начертаније, послужила су му два претходно донета плана, којима су пољски и чешки политичари изнели своје виђење решења питања Јужних Словена на Балкану. Предлози Западнословенских колега су били опструирани и конфигурисани од покровитеља неформалног Пољског министарства спољних послова, које је деловало из Париза, из хотела Ламбер. Наиме, Адам Чарторијски, некадашњи руски министар спољних послова, који је у време Првог спског устанка примао виновнике устанка, а након пропасти Пољског устанка 1830. године и неуспеха да се у оквиру руске врхушке избори за пољску ствар, у Паризу је био шеф неформалног министарства спољних послова, где је био под директним заповедништвом Француске и Велике Британије, којима је на руку ишао обрт у његовом спољнополитичком опредељењу, те сада антируско расположење, а све са циљевима да извуку Србију из руског домена и ослабе целокупан руски утицај у Европи. Исти тај Адам Чарторијски је обезбедио признање и легитимитет за новог српског кнеза код својих принципала. Пољска емиграција је покушавала да преко изасланика ограничи Србију на Француску и Британију и отуђи је од Русије, те подрије руске позиције у Југоисточној Европи.
Чарторијски је израдио упутства српским државницима и ословио их је као „Савете којих треба да се држи Србија“. У Саветима је Србију посматрао као стожер свеукупног јужнословенског уједињења, путем развоја просветне и културне делатности, снажењем свести о заједничком пореклу Јужних Словена, а да своју спољну политику базира ослањајући се на Француску, насупрот руским и хабсбуршким деловањима. Други фрагмент прошлости који је послужио Гарашанину као модел, јесте „План словенске политике Србије“ који је почетком 1844.
На Гарашанинов захтев израдио нови представник Чарторијског у Србији, Франтишек Зах. На овог Чеха су утицале везе са „Илирским покретом“ Људевита Гаја, као и сарадња са босанским фрањевцима, те је он свој план поставио на ширим јужнословенским основама. Гарашанин је, узевши други документ као бољи, кренуо у стварање јединственог, сопственог спољнополитичког плана. Главне референце Начертаније су биле: Независна спољна политика (у домену могућег) се мора водити балансирањем између великих сила, са ослонцем на Русију, али у границама реалне политике, не и прилагођавања Србије руским идејама и циљевима (замишљана је нака врста севеза, али од тога није било ништа). Друга тачка се тицала развијања југословенске сарадње, да би се постигло српско припајање Босне и Херцеговине, Црне Горе, као и северне Албаније – старе Србије (простори Косова и Метохије, те данашње Македоније). Свеукупно ослобођење српских земаља у Османском царству где би био обезбеђен излазак на море у појасу северне Албаније. Проширивање на рачун Хабсбуршке монархије не би било могуће у тадашњим реалним условима због снаге и стабилности самог царства. Проширивање на Османско царство је било реалније због њеног показаног слабљења и опадања моћи, српски Бизмарк му није предвиђао дугорочан живот. Гарашанин се залагао за свеопшту народну просвећеност, као и за војно ослобођење ових области.
Са Нечертанијем су били упознати и тадашњи кнез Александар Карађорђевић и целокупна политичка елита, црногорски владика Петар II Петровић Његош, а као министар спољих послова Гарашанин је касније, 1861. године са документом упознао и кнеза Михаила од кога је добио зелено светло за почетак спровођења. Са документом су били упознати и сви каснији властодршци у Србији, али се за њега знало и у Бечу, Будимпешти.. Јавно је објављен 1906. Године (те се не може сматрати за тајни документ), где га историчари нису узимали за релевантан, а каснија проучавања у Краљевини Југославији су довела до закључка да се ради о програму Јужнословенског уједињења. То не може бити случај јер је сам Гарашанин увидео да држава са осталим Јужним Словенима није могућа, избацио је речи као што су: јужнословенски, Јужни Словени, јужнословенска држава из Заховог плана, те их је супституисао речима: Срби, српски, Српско царство, Србија. Изоставио је Хрвате и делом Римокатоличку цркву, коју је желео да употреби у Босни и Херцеговини као стециште припадника католичке конфесије у циљу примамљивања ка српској ствари. Начертаније као документ, је почевши од краја Другог светског рата, окарактерисан као елемент великосрпске идеологије. Страх од великосрпског хегемонизма је присутан код оних чији су простори обухваћени и који нису поменути у самом документу, те је, као и Меморандум Српске Академије Наука и Уметности из 1987. (који никада званично није признат) служио за оптуживање Србије за изазивање верске и етничке мржње и нетрпељивости, и остао је једини званични српски национални програм.
